субота, 11. март 2017.

Da naše belo bude sigurno belo!


Šta se Beli u gori zelenoj il' je snijeg il' su labudovi?
Da je snijeg već bi okopneo, da su labudovi već bi PRELETELI...
Nit' je snijeg nit' su labudovi...ali je_Beli...i tu počinje zaplet.

Budimo realni ako ste dve hiljadite godine poverovali u debilno „proročanstvo“, iz srpske kafane, kako će doći čovek rodom iz sela koje nosi naziv po njegovom prezimenu i spasiti Srbiju, onda vam je glas za Belog čista sedmica na lotou.

Da se iskupite kako baš pred potomcima ne biste ispali kao crvenkapa u onom vicu kada je lovac pedofil odvuče u šumu i krene da skida pantalone, a ona ga pita „Šta to radiš?“ na šta joj on odgovori „Pa zar ti još uvek veruješ u bajke?“.

Realno nije to jedina bajka u koju smo poverovali, ali nemamo vremena da sad svaku ponaosob analiziramo.

Baš zato široke narodne mase prepoznaju Belog kao pobednika, kao što se pobednik na belom konju iz daleka prepoznaje. I konj i pobednik.

Slažete se?

Možda još uvek ne ali dozvolite da vam u narednih nekoliko minuta predočim zašto je Beli po definiciji već pobedio.

Što bi mi građani Srbije rekli „po default-u“

Beli je sve što naš narod voli.

Vođa na belom, za početak, konju.

On jaše, a mi volimo one koji jašu. Od vajkada.
Od Tita i Koče Popovića, ili kralja Aleksandra ako više volite, pa do lokalnog nivoa i kasnijih „džokeja“.

On preleće, kao što pesma kaže „lukav je bez mane, prevarom menja strane“ i zato je omiljen jer je naša slika i prilika. Ni manje ni više, ono što smo navikli da gledamo dugi niz decenija za nama. Pogrešiš, zabrljaš, sjebeš, presvučeš se i sve je u redu, idemo dalje kao da ništa nije bilo.

Otkud onda toliko frke zbog jednog momka koji ismeva našu realnost?

Koji ismeva smrtno ozbiljne ljude koji „ginu“ kako bi nama bilo bolje, a mi nikako decenijama da osetimo to poboljšanje. I dok „ginu“ nikako da „sjašu“ od silnog napora i požrtvovanja.
Generacije se menjaju u istim foteljama, opovrgavajući nauku i genetiku da funkcija nije nasledna.

I onda u sred tog mulja i crnila pojavljuje se jedan Beli.
Beli sa dobrim smislom za humor, koji nije ništa više do podsmeh onome na šta smo pristali.

A pristali smo da budemo sirotinja u svakom smislu. Da zaboravimo i ko smo i šta smo dok nam oni koji nikada ništa nisu radili govore da smo lenji. Da sagnemo glavu pred onima koji bi trebalo da se stide. Da ućutimo pred onima koji ne govore nego riču. Da odustanemo od svega, jer se bahati laktaju pošto drugačije ne umeju. Da verujemo u laži jer smo zaboravili šta je istina. Da plačemo jer slušamo samo ružne stvari zbog kojih smo zaboravili da umemo i da se smejemo. Da vidimo samo crno jer ne postoji belo.

Pa ipak postoji, informacija za one koji su pomislili da je kraj...

Postoji Beli.
Beli jer smeh oslobađa.
Beli jer sirotinja uzvraća udarac.
Beli jer je strah granica koja je samo u nama i ne postoji nigde izvan nas.
Beli jer smo slobodni da uradimo šta želimo i mislimo da je najbolje za nas.
Beli jer imamo pravo da ismevamo krojače naših sudbina koji ni šnajderski zanat nemaju.
Beli jer je samo belo čisto.
Beli jer miš za macu, maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu...i zasjaće nešto u gori zelenoj, a „nit' je snijeg nit' su labudovi“.

Zato glas za gospodina Belog Preletačević, da čiki pomognemo da bi on pomogao nama, a čika je blagorodan pa će da nagradi. Vratiće vam za početak osmeh, a ne podsmeh na lice...a dalje?

Dalje Samo jako! Jer konačno šta je prvi i drugi krug za nas što smo prošli sedam krugova pakla...?!


Odvojite 5 minuta, ponesite ličnu kartu, a ispod je uputstvo...Samo jako!

субота, 21. јануар 2017.

Idi bre Ilija u...Kolare!


Neka mi ne zamere rusofobi što ću ovaj blog početi citirajući Nikitu Mihalkova koji za patriotizam kaže 
„Patriotizam nije kada vičeš „Ura!“, nego kad zasadiš jabuku pred kućom, popraviš ogradu ili pomaziš psa“.
Ne znam koliko sadimo jabuke, ograde nam nisu baš u nekom posebnom stanju, a preksinoć je neko ukrao kućicu za pse ispred opštine Stari grad koja je bila namenjena da bi se neki „najbolji čovekov prijatelj“ sakrio od zime.

Da se sada vratim na ono što sam želeo da vam kažem. Znate li priču o Iliji?

Ako ne znate, evo pokušaću ukratko da vam je ispričam...

Ilija je mogao biti bilo ko od nas, rođen u siromašnoj porodici koju je otac, krojač, izdržavao. Kao mladić došao je u Beograd u potrazi za svojim parčem sreće, baš kao i toliko ljudi danas u ovom gradu. Tu radi kao prodavac u trgovinskim radnjama, zaljubljuje se i sa dvadeset sedam godina ženi ćerkom svog tadašnjeg gazde.

Posle nekog vremena uspeva da otvori svoju radnju i počne bolje da zarađuje. Nažalost supruga, koju je jako voleo mu umire sa svojih četrdeset i šest godina i Ilija ostaje sam. 
Iz Pančeva, gde su tada živeli, Ilija se seli za Beograd da bi bio bliže svojoj supruzi koja je sahranjena u glavnom gradu.
U međuvremenu osniva fond za pomoć književnicima, koji uspeva da u narednim godinama objavi sto dvadeset knjiga. Na kraju Ilija za sobom ostavlja i jednu od najlepših zgrada u ovom gradu kao zadužbinu generacijama koje će tek doći.

U čemu je bio Ilijin problem?
Ilija nije izneo svoj novac iz zemlje.

U čemu je onda bio Ilijin problem?
Ilija je ostavio zadužbinu za sobom.

U čemu je dakle bio Ilijin problem?
Ilija nije, ni svoju ni tuđu, decu poslao u inostranstvo.

U čemu je pobogu bio Ilijin problem?
Ilija je želeo da se mladi ljudi zadrže i školuju baš kod svoje kuće.

I onda u čemu je konačno bio Ilijin problem?
Pa Ilija uopšte nije dobar primer za današnje vreme.

Koja budala danas poklanja svoju imovinu i to za opšte dobro?

Kome danas trebaju pametni ljudi?

Kome treba takav primer uopšte?

Šta će nama zadužbina izgrađena dobrovoljnim prilogom jedne uticajne osobe?

Idi bre Ilija u K..Kolare tvoje!

Dame i gospodo predstavljam vam Iliju Milosavljevića Kolarca!

Jednog od onih kakvih više nema.



Pre desetak dana kada se pojavila informacija da je zadužbina Ilije Kolarca, biser srpske kulture i zadužbinarstva, pred gašenjem, jedan prijatelj mi je rekao „Videćeš biće malo priče u naredna dva, tri dana i ništa“

Danas je to ništa.

Zadužbina se urušava, državu nije briga što joj se koreni suše, a Ilije i njemu sličnih odavno nema.

U zadužbini Ilije Milosavljevića Kolarca na repertoaru je rekvijem za fajront.



недеља, 15. јануар 2017.

Poratni voz za Kosmet staje na poslednjem peronu...


Uputstvo za upotrebu:
Stihove čitati dok u pozadini, ne jako, "ide" pesma Momčila Bajagića "Voz", kako bi davala tačan takt i doživljaj svemu...po potrebi ponavljati do potpunog razumevanja.

Voz,
povratni voz za Kosmet nazad evo ga,
hej, al’ vam je noćas dalek Beograd,
Neće moći nikada gluma i patetika,
ni svi ruski soldati, ne mogu nam preneti,
hrabrost koju tražih ja,
iz narodnih pesama,
i uz pesmu sećanja,
na ta časna vremena.

Nije vodka rakija, sad to dobro vidim ja,
sramota me velika, velika do nebesa,
a ne mogu poslati, ponos jer se ne šalje,
nit smo mogli probiti, mi blokadu na play back.

Voz,
u vozu isforlirana lica „glumaca“,
čast je negde tamo iza prošlih godina,
Dal' je možda nestala, il je sve to predstava?
Dal' smo stvarno lažni svi, ili smo se prodali?
Kad budemo pričali, deci ko smo bili mi,
šta će reći unuci, da li će se stideti?

Nije vodka rakija, shvatio sam sinoć ja,
pojela nas sramota, fotelja je važnija,
ja ne mogu zaspati, san mi neće pomoći,
Niti mogu gledati, naše pretke u oči.

Voz, 
ovaj je voz baš ruski, to je istina,
ipak znaj ni jednu bitku ne bije, ta mašina,
neće moći nikada, ni farba ni ikona,
ni svi lažni razlozi, ne mogu sad oprati,
obraz prljav, crvrni, pokrili su dolari,
časti više nema znaj, unovčili su je za kraj.

I nije votka rakija... jebi ga.
video





среда, 04. јануар 2017.

"...na ušću dveju reka, ispod Avale..."


Uvek je teško pisati o Beogradu ma koliko delovalo da on ima bezbroj tema koje se prosto nude da im se posveti pažnja.

Kada pišeš o Beogradu moraš to da uradiš pažljivo, jer je u pitanju ćudljivi stari prijatelj koji se neće tek tako raspričati pred svakim, a toliko toga ima da ti kaže kada je dobre volje i spreman da se druži sa tobom.

Njegovi drugovi su bili Momo Kapor, Duško Radović, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić i u takvom društvu teško se dolazi do reči, posebno one prave zbog koje bi te ovaj grad upamtio.
Opet sa druge strane Beograd ne voli ni kukavice, pa ako se ne usudiš da probaš da se sam izboriš za tu reč, on ti je neće dati samo zato što bi ti poželeo nešto da mu kažeš, ili nešto da ga upitaš.

Za to pravo moraš da se boriš, mangupski kao Prele, šmekerski kao Gaga Nikolić i sa stilom kao Bjela...drugačije ne ide. I tek tada kada mu priđeš na način koji on prihvata i onako kako je vaspitao generacije svoje dece, otvoriće se pred tobom bezbroj skrivenih mesta i nekih ulica sa pločnicima još uvek toplim od želja i vlažnim od uzdaha i suza.

Nemoj da misliš da je Beograd neka nežna ruka koja će te milovati, naprotiv često tu znaju da padnu i šamari, ali nema prevelike ljutnje jer negde shvatiš da je to ipak za tvoje dobro...

Postoji tu i ona tužna strana večnih imena upisanih u sećanje ovog grada, bez kojih on ne bi nikada bio ono što jeste, ali bi bilo lepo da su nam ti posebni ljudi još malo potrajali...

Tu ćeš naći Magi, Sonju Savić, Milana Mladenovića, Nešu Radulovića, Čavu Dimitrijevića i zato iz poštovanja prema ovom gradu i toj, baš njegovoj deci uvek uđi sa obzirom, pokucaj i predstavi se najbolje i najlepše što umeš, nasmeši se i videćeš da će ti ponuditi mesto da sedneš i okušaš svoju sreću... i podržaće te da tu svoju sreću u njemu i pronađeš.

Možda baš u onom trenutku kada skoro i prestaneš da se nadaš on reši da ti pruži ruku, zato nikada ne odustaj od njega, jer ni on neće odustati od tebe, dokle god pokušavaš. Daj mu ono najbolje što umeš i on će ti uzvratiti onako kako najbolje zna. Neće to biti ljubav na prvi pogled, možda neće biti ni ljubav koja će zauvek trajati, ali će sigurno biti nešto što ćeš zauvek pamtiti.

Ima on neke svoje načine da te zadrži ovde ako mu se dopadneš, pa ti može poslati nekoga posebnog, ili ti ponuditi neko lepo mesto, dobar posao ili ko zna šta...stari je to lisac koji te uvek može iznenaditi i kada misliš da si sve video...samo ne odustaj.
Ne odustaj od njega jer neće ni on od tebe odustati. Čak i ako odlučiš da odeš znaj,a  to će ti mnogi potvrditi, da će ti zauvek ostati u srcu i čekaće da mu se vratiš. Bezbroj je onih koji su otišli u čijim očima ćeš, tamo negde daleko, u nekom sutonu ili zori koja se budi, videti obrise ovoga grada i jednu suzu koja ga kupa svaki put kada ga se seti...

Zato ostani ovde i budi deo njegove Košave, njegovih reka i nelogičnih ulica, pronađi smisao ovde gde ti se čini da smisla nema i znaj da će ti ovaj grad to vratiti. Podeli sa njim zore i sumrake i ostani da zajedno vratimo sjaj koji je pokrila patina loših godina za nama.

To sređivanje neće biti lako, ali čim započnemo taj posao obrisi koji će se nazreti povući će nas da svakog sledećeg trenutka radimo sa još više ljubavi, srčanosti i ushićenja...

Veruj da znam o čemu ti pričam jer sam bio ovde poslednji put kada je taj jedrenjak napunio svoja jedra i plovio svom svojom snagom. Treba samo malo dobrog vetra i isploviće on kao nekada...
Baš onako kao što i u grbu ovog grada stoji, ali da ne bi ostala samo slika moramo mu pomoći da nas poveze...

Ja već pakujem stvari za tu plovidbu, zato i pozivam sve koji vole ovaj grad da se ukrcaju. Broj mesta nije ograničen, ali nije ostalo mnogo vremena pre nego isplovi.


Požuri...

недеља, 01. јануар 2017.

Balašević ponovao napao Beograd!


I ponovo se desilo ono na šta ni jedan Srbin ne sme da ostane nem, ako drži do sebe i srBstva.
Koncert Đorđa Balaševića u “Areni”. Napao je Beograd po ko zna koji put, muzikom i stihovima.
I to u punoj “Areni” u centru Beograda koji je uvek pokazivao te tendencije da okuplja antisrpske “elemente”.
I ponovo je Balašević na sebi svojstven način, prepredeno, iskoristio priliku da nas kritikuje u sred naše kuće. Mi smo ga ugostili, a on nam je pred punom “Arenom” rekao u lice ono što baš ne volimo da čujemo.
Istinu.
Rekao je da je u ovom našem gradu ubijen navijač jer je nosio šal druge boje, i nije slagao…sem da nije samo jedan navijač.
Rekao nam je da su neki vragolani kučetu odsekli šape…ali to već znamo.
Posle toga je jedan klub sa jednim trenerom, koji je proteran iz srpskog sporta, pomogao da se tom kučetu obezbede proteze kako bi moglo da nastavi svoj život…ali ni toga mi baš ne volimo da se prisetimo.
Potom je pomenuo neke starlete koje su okupirle naš medijski prostor i to nas je posebno pogodilo. On ne zna da mi volimo da uz prvu jutarnju kafu, na poslu, prepričavamo “ko je koga” ili “ ko je kome” u ovim rijaliti programima tj javnim kućama za one sa jeftinijim sedištima.
I na kraju je rekao “E moj Beograde”…pazite “njegov Beograd”? A on iz Novog Sada, pa bi nama da soli pamet, onako prečanski da nam pripoveda kako treba da se ponašamo mi u Beogradu. Zamislite!
Kao da mi ne znamo kako je ubijen glumac Goran Maksimović, jer je neka mlađarija pomislila da je Ciganin. Ne Rom već Ciganin. Da su pomislili da je Rom možda ga baš ne bi ubili.
Kao da mi ne znamo kako se posipa otrov za pse i mačke, nego će on da nam priča o šapama jedne keruše.
I šta se uopšte meša u naš izbor rijaliti programa kada kod nas “Parovi”,”Farma” i “Veliki brat” nikada i ne prestaju. Mi bez toga ne možemo, jer odavno ne živimo svoje živote pa barem tuđe možemo da gledamo.
I onda nam zasmeta kada nam neko to kaže u lice. Pa još nam to kaže Balašević, Prečanin.
A Prečanin je bio i Crnjanski, i svi znamo kako smo se “obračunali” sa njim, a znamo i ko je bio Crnjanski. Ni dan danas mu nismo oprostili. Zato ga i nismo sahranili pored Vide već u “Aleju velikana” pored ljudi sa kojima nije ni govorio. Tako se mi svetimo.
Srbija istinu ne oprašta. Lažove volimo, cenimo i negujemo. Istinu ko pomene taj je sa nama završio.
Jedna druga pesma kaže 
Na Lovćenu Njegoš spava, najmudrija srpska glava
Pa ako se složimo da je vladika bio Srbin, pa uz sve i pravoslavac i izuzetno mudar čovek, da li možda njega poslušati, a pustiti ove Prečane neka pričaju šta hoće?
E pa Petar II Petrović Njegoš kaže i ovo:
Tijelo stenje pod silom
duševnom, koleba se duša u tijelu  
more stenje pod silom nebesnom,
koleblju se u morunebesa. Niko srećan,
a nikodovoljan, niko miran,
a niko spokojan, 
Sve se čovjek bruka za čovjekom, 
gleda majmun sebe u zrcalo
…gleda majmun sebe u zrcalo, tj. ogledalo za one koji ne znaju.
Da li nas je to ogledalo prečansko i preksinoć toliko zaboleo da je pokrenulo lavinu uvreda na jednog umetnika, na jednog pesnika?
Da li smo toliko zabasali da više nismo u stanju ni kritiku da istrpimo ljudski i prepoznamo šta je za nas dobro?
Kažu neki da to Balašević nikada ne bi rekao u Zagrebu o Zagrebu, da je čak ružno govorio i o Banja Luci u Sarajevu…
Kažu da kada ode u Bosnu i tamo ružno priča o nama…
I to nas posebno boli, pa mi ponovo vladika Rade dolazi u misli sa svojim stihovima…
Lipo, ljepo, lepo i lijepo,
bilo, bjelo, belo i bijelo
-listići su jednog cvijeta,
u pupolj se jedan odnjihali
Kada Njegoš tako kaže što je sa Lovćena dalje i bolje video nego mnogi od nas zaklonjeni zidovima, ja baš i nemam razloga da sumnjam…
Da li da onda zajedno zaspemo drvljem i kamenjem i Njegoša i Balaševića ili samo Balaševića?
Mislim ipak lakše je Balaševića, on o nama svašta priča, slično kao Njegoš…
I za kraj što bi Đole rekao
Njenima nisam bio po volji,
važno je bilo odakle su moji,
zašto to smeta, sa ovog su sveta,
hlebotvorci, čestit soj,
njen me je babo uz'o na nišan,
da l' sam od njinih il' baš i nisam,
Sloven sam belac slobodni strelac,
mani se čiča ja sam svoj
I tu pesmu, jednu od svojih najlepših, posvetio baš Banja Luci...
Prepredeni su ti prečani...
Ta man'te se čiče, pustite čoveka više...

недеља, 25. децембар 2016.

Jedno zrno nade za Novu godinu, molim...dečija porcija


Još nekoliko dana i dolazi nam Nova godina.

Mnoga deca će ispod svojih jelku zateći poklone koje su želeli da im donese Deda Mraz.

To je za decu uvek poseban dan, a i za nas odrasle to praznično vreme nosi sa sobom neke lepe uspomene i poneku skrivenu želju da nam se, nešto nama važno, ostvari u godini koja dolazi. Naravno mnogi vam to neće priznati jer je bez veze da u tim godinama priznaš da veruješ u Deda Mraza.

Ili za one sa ozbiljnijim pogledom na svet, da priznaš sebi da svoje životne planove zasnivaš na srećnom životnom obrtu koji bi ti mogao promeniti svakodnevnu realnost.

Priznali to ili ne svi se moramo složiti da u životu ipak mora postojati ono zrnce sreće neophodno  da sve bude kako treba. To je ono zrnce kada Novak pogodi vrh mreže, a loptica posle toga padne na stranu protivnika, kada Sale Đorđević pogodi trojku u poslednjoj sekundi meča, kada golman Bajerna umesto da izbije loptu, koja mu pada na ruku, loše interveniše i gurne je u sopstvenu mrežu.

Znam mnogi od vas će reći, ali to je sport u životu nije tako.

Možda ste u pravu, a možda samo koristite drugu reč za ono što ja nazivam srećom. Pomenuo sam samo neke upečatljive događaje koji su činili da veliki broj ljudi doživi nešto što zovemo srećom, da se obraduje.

Siguran sam i da je stjuardesa Vesna Vulović koja je preživela pad aviona sa deset hiljada metara verovala u neku vrstu sreće...

On što je kod sreće takođe interesantno jeste da sami jako puno možemo da učinimo da se drugi ljudi osećaju tako. Da budu zadovoljni, da im nekim gestom, postupkom pomognemo da imaju jednu brigu manje, jedan problem manje koji ih muči.

U današnje vreme kada su svi gotovo naviknuti na loše i ružne stvari „osmeh je ovde događaj“ ...citiraću Balaševića.

Sve ovo što sam do sada, ovom prilikom, napisao ima za cilj samo jedno.
Da pokušamo, zajedno, da učinimo nešto dobro za našu decu koja nemaju nikog drugog, od koga mogu da očekuju ono zrnce sreće, sem nas.

Po gradovima u Srbiji maturanti se odriču proslave maturske večeri i novca koji su spremili za tu priliku kako bi pomogli deci koja leže u bolnicama i očekuju da se dogodi njihova „Saletova trojka“, njihov „Noletov drop shot“, njihova „Zvezdina lopta“.

Za nekoliko prethodnih dana više desetina hiljada građana Beograda potpisalo je peticiju da se novac namenjen novogodišnjim proslavama u Beogradu, umesto za slavlje po ulicama, dodeli deci kojoj je neophodna pomoć.

Beograd će imati dve proslave, jednu će organizovati grad Beograd, drugu opština Novi Beograd. U trenutku kada svi štedimo i kada su smanjene plate i penzije mi ćemo, od našeg novca te večeri slaviti duplo. Pojaviće se naše „zvezde“ u punom sjaju da te večeri zabave one koji će na trgovima slaviti. Slavlje će trajati nekoliko sati i ponoviće se i naredne večeri.

Da li možemo bez te proslave koja nam se dešava svake godine?

Da li možemo da se prvog januara probudimo sa saznanjem da je novac namenjen slavlju otišao na drugo mesto koje će nekome spasiti život?

Da li možemo da tražimo da,  kada svi već štedimo, deo te štednje u novogodišnjoj noći ne ode u nekoliko sati muzike i vatrometa, već za decu koja čekaju svoju terapiju i broje sms poruke koje će im možda spasiti život?

Zašto prvog januara naše crkve ne bi otvorile svoja vrata i prikupljale priloge za tu istu deca, a uz to i sami od svojih sredstava pomogli ovu akciju?

Zašto ne bismo bili jedno u nameri da pomognemo onima kojima je pomoć najpotrebnija, da bi i dalje bili sa nama?

Konačno neka se svi odreknu svog honorara u te dve večeri pa možda odu kućama praznijeg novčanika, ali punog srca i duše sa saznanjem da neka deca i dalje žive zahvaljujući i njima.
Svako od nas može poslati sms i pomoći, ali ako to uradimo svi siguran sam da će ona loptica na mreži pasti na pravu stranu...samo moramo verovati u to i lopticu udariti jako da bi stigla gde treba...
Ja sam rešio da ostatak tiraža svoje knjige „potrošim“ baš u tu svrhu. Siguran sam da je to najbolja odluka ove godine...

Nadam se da će i drugi rešiti isto tako, jer naša odluka može spasiti mnoge koji se tome nadaju...

„Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu“ rekao je Miloš Crnjanski...
...bilo bi besmisleno bilo šta dodati.
...nadam se.

I peticija...



субота, 17. децембар 2016.

Omaž Dragutinu Todorčeviću...iz Futoga


Verujte hteo sam da postavim ovaj tekst još pre tri dana, ali sam rešio da ipak prođu specijalne emisije na „Pinku“ i „Prvoj“ pa kad ih "pusti" zaprepašćenost i počnu zvezde i zvezdice ponovo da „praše“ da onda popričamo kao ljudi.
Sećam se, mada sećanja polako blede, da  je nekada postojala zemlja u kojoj nije bilo sramota pomoći onome kome je pomoć potrebna. 
U istoj toj zemlji , nije bilo sramota ni zatražiti pomoć i zahvaliti se onome ko bi ti pomogao. 
Te zemlje više nema, a zajedno sa njom nestale su i te „besmislene navike“.
Pre nego što sam se doselio na Novi Beograd, sredinom osamdesetih, živeo sam u Balkanskoj ulici u centru grada.
Centar grada naglašavam jedino iz razloga što tuda dnevno prođe stvarno veliki broj ljudi...
I baš tu, na delu gde ravni deo ulice prelazi u strmi, bio je prolaz zgrade u kojoj sam stanovao. Izvinite na ovom uvodu koji je potrajao, ali evo dolazimo do suštine. Suština se zove Sabrija.
Sabrija.
On je sedeo na ulazu u pasaž, sa svojom kutijom za čišćenje cipela, i svakodnevno bio na usluzi drugovima i drugaricama koji su želeli da njihova obuća izgleda čisto ako bi se, kojim slučajem, posle duže šetnje isprljala.
Sabrija je tu sedeo i zimi i leti, i pamte ga generacije ljudi koje su u to vreme prolazile Balkanskom ulicom. Uveče pre nego što bi pošao kući uredno je pakovao svoje četke, krpe i imalin da bi ga sutradan čekalo sve spremno, baš onako kako je ostavio.
Nas,decu, su tada stariji učili da se javimo Sabriji i poželimo mu dobro jutro kada krenemo u školu. Neretko su mu drugarice iz komšiluka, koje su živele u zgradi ispred koje je radio Sabrija, slale doručak ili ručak. I sve to je bilo sasvim normalno.
Jedan običan čovek, radeći svoj obični posao provodio je godine na tom mestu i na neki način bio obeležje ulice koju pamtim iz ranog detinjstva. Nisam mu znao prezime, upamtio sam samo ime. Sabrija.
A onda su preko noći negde nestali drugovi i drugarice i došla gospoda. I gospođe, da se dame ne uvrede.
Isto tako preko noći je nestala i zemlja u kojoj sam porastao. Zamenila ju je neka druga koja je donela sa sobom i nova pravila.
U ovoj novoj zemlji sramota je da nemaš ali nije sramota da ukradeš.
Sramota je da pomogneš, ali nije sramota da maltretiraš slabijeg, ili slabiju da ispoštujem rodnu ravnopravnost.
Sramota je da kažeš hvala onome ko ti je pomogao, ali nije da opsuješ i pretiš. Prebiješ ili zapališ.
Sabrije više nema, a ni mesta gde bi taj mali čovek mogao da se smesti. Kada bi se kojim slučajem i pojavio privela bi ga komunalna policija jer ne plaća porez državi. Ako ga ne bi „dohvatili“ "komunalci" neko bi se već našao da mu pokrade, ili makar baci njegovu kutiju sa opremom za čišćenje cipela. Konačno ukoliko bi izbegao sve navedene „mogućnosti“ možda bi ga neki klinac zapalio čisto iz dosade jer ne bi imao šta da radi, pa bi mu „tako došlo“.
Da budem politički korektan za sada spaljuju samo u Novom Sadu, u Beogradu još nisu počeli. Ovde premlaćuju homoseksualce i ubiju ponekog glumca ako posumnjaju da je Rom.
I kada se to dogodi onda se svi nešto čudimo, prave se specijalne emisije i to traje par dana pa od ponedeljka sve po starom.
Neko je negde ozbiljno omanuo. 
I pored svih reformi, nevladinih organizacija, aktivizma, rodne i drugih ravnopravnosti činjenica je da su drugovi i drugarice stvorili daleko humanije i „more human friendly“ društvo nego svi ovi borci za ljudska prava , kojih tada ne beše, zajedno.
Sećam se da je svojevremeno na ulazu u Novi Sad stajala tabla na kojoj je pisalo „Novi Sad pitom grad“. Te table odavno nema. Sada tamo stoji klinac od dvanaest godina koji je zapalio čoveka poput Sabrije.
Ivo Andrić je jednom prilikom rekao: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete“.
Ivo Andrić naš jedini „nobelovac“.
Jedini.