четвртак, 03. април 2014.

Dva loša ubiše...Novaka

U poslednjih 24 časa većina medija u Srbiji mantrički ponavlja vesti o Novaku Đokoviću...
Novak sinoć nije bio na teniskom terenu, igrao je drugi meč, pred punim gledalištem i izgubio, izgubio pola navijača...
Govorim o Novaku Đokoviću bez sumnje najvećem sportisti svih vremena koga je ova zemlja imala.
Ukoliko neko misli drugačije tu su trofeji koji se mogu prebrojati, i utvrditi neporecivo.
Novak Đoković je za Srbiju učinio više nego mnoge vlade zajedno u dugom nizu godina za nama.
Od humanitarnih akcija, preko dovođenja investitora do predstavljanja naše male zemlje u svetu kroz uspehe koje je postigao.
Verovatno bi i uložio koji dinar više u ovu zemlju da je bilo više sluha i pameti među onima koji o tome odlučuju.
Milioni građana Srbije su bdeli noćima nad njegovim servisima, skraćenim loptama i dvoručnim bekhendima,sa grozničavošću pokeraša koji čeka četvrtog keca u sledećem deljenju.
Išli su na posao, u školu sledećeg jutra neispavani, ali zadovoljni sa nekom neobjašnjivom ispunjenošču u grudima.
Takav smo narod,teže nam pada sportski poraz nego prazan džep.
Vodio nas je Novak, sve nas, gde smo poželeli, u London, Pariz, Melburn, Majami, Rim, Šangaj...Vodio je nas, nas crveno i nas crno bele...
Gledali smo ga kako izvodi svoje imitacije, smejali se zadovoljno kao da nam je sin, brat, otac...nama crno i nama crveno belima.
A on je imao dvadeset i neku godinu i poklonio nam je Davis Cup...poklonio ga je nama, nama crveno i nama crno belima.
Imali smo ono što Englezi čekaju decenijama, a mnogi neće dočekati nikada. Svi smo imali Novaka. Imali smo, mi crno i mi crveno beli.
I da ne pričam više, ipak znate ko je Novak Đoković...I onda sinoć, desilo se nešto što je tipično samo tragičnom srpskom mentalitetu...
"Dva loša, ubiše Novaka".
Dva jako loša po nas, nas crveno i nas crno bele.
Kuvalo se to već duže vreme, pripremalo se u nekim kuhinjama kojima ništa nije ni sveto, niti posebno...
Dugo vremena je tražena najbolja "lansirna rampa" sa koje će kompleksi biti izbačeni u orbitu...
Tražili su je mali ljudi, kratke pameti i još oskudnijih shvatanja.
Ljudi koji podelu vide kao uspeh.
Ljudi čiji je jedini interes da ispune svoju želju, makar to u trenutku ispunjenja i obesmislilo ideju od koje su krenuli...


Tražili su i našli, Novaka Đokovića.
Ikonu srpskog sporta,bacili su za sat i po vremena u blato,
učinivši da Novak nikada više ne bude ono što je bio.
Da više nikada ne bude naš, naš crveno i crno beli.
Ne navijački, već da ne bude ono što je bio svima nama, Novak Đoković svih nas.
Ne zato što Novak navija za Zvezdu, ne zato što je došao da podrži košarkaše Crvene Zvezde u polufinalu Evropskog takmičenja, već zato što su ga stavili u isti koš sa njima samima.
Sa njima koji čine sve moguće prevare ne bi li zalečili svoje kompleks građene na mitovima iz detinjstva, i ponovo oživeli bljutavi kliše devedesetih "Jaka Srbija , velika Zvezda".
Sa njima koji se nasladjuju što su deca koja igraju vaterpolo u Partizanu posle plasmana u šest najboljih ekipa Evrope, morala na kiosk sa pljeskavicama umesto na neko lepše mesto.
Sa njima koji ne vole Zvezdu koliko mrze Partizan, sa njima koji ne vide dalje od Železnika i ne vide šire nego što je širina jedne limenke. Sa njima koji su držali kišobrane političkim šefovima, sa njima koji su nebitni.
Sa njima koji glorifikuju Cecu i Acu, sa njima koji su upetljani u sve i svašta samo ne u dobro, sa njima koji imaju za sve osim za bolesnu decu, sa njima koji su sve što Novak nije.

Sa njima koji u duši nisu kao mi, nisu ni crno ni crveno beli.
Sa njima koji su uspeli da mu omoguće, da kada prvi reket sveta sledeći put izađe pred svoje navijače, da doživi zvižduke.
Sa njima čija duša je nekih drugih boja, boja koje su se razlile sa novca koji su negde "drpili" od nas, od nas dok smo se svađali da li smo crno i crveno beli.
I zato gospodo iz političkih štabova, ostavite nam Novaka, da bude naš kao što i jeste i crveno i crno beli, a vi...pa valjda će i vama u medjuvremenu neko javiti da je Staljin umro.