петак, 25. март 2016.

Oklevetane ljubavi

Dragi moji, hteo sam samo par reči sa vama večeras.
Nemojte dozvoliti da ovih dana nasednete na poslednju u seriji prevara koje vam ovo dehumanizovano društvo podmeće. Sa svih strana nam govore da ljubav ne postoji, da je to tek jeftina holivudska priča smišljena da zaludi naivne.
Kažu da su se ljudi i ranije venčavali iz različitih interesa i da su to bili mnogo bolji i stabilniji brakovi nego ovi sada, koje biste vi, možda da „zidate“ na tim nesigurnim „temeljima“ ljubavi. Naravno da su bili „stabilni“ kada vas nije bilo mnogo briga za osobu sa kojom živite, jer ju je tetka našla, a vi samo snishodljivo klimnuli glavom u znak odobravanja tetkinog izbora. Ako je dobra tetki i strini dobra je i meni. 
Šta logičnije, pobogu postoji nego li ovaj rezon, zar ne?
Trebalo je udružiti snage, preživeti teška vremena, a ipak je to lakše sa potpunim strancem uz tetkinu preporuku, nego sa nekim koga volite i za koga biste učinili sve? Slažemo li se? 
Pa...ne.
Kažu tek kasnije je neka budala izmislila to "nešto", zvano ljubav, ne bi li od nas stvorila neuračunljive osobe koje će poverovati u tu novotariju i prevaru. 
Inače, ako u baš tim teškim trenucima života vi odlučujete da se venčate i stvarate porodicu, sa nekim koga ni ne poznajete morate biti jako uračinljivi, zar ne? 
Pa...opet ne.
Danas će vam dati gomilu saveta kako da stvorite uspešan brak ili vezu, u kojoj će biti puno slobode, razumevanja, ispunjenja vaših profesionalnih želja, autonomnosti , prostora za rekreaciju, hobije, vremena za decu i gomile drugih stvari samo neće biti ljubavi, a i šta će vam to kada vas samo može učiniti nestabilnim, nepromišljenim, a u stvari i ne postoji?
A i ako postoji to su samo izmislili oni što vole poeziju i književnost pa nemaju šta drugo da rade nego da zamlaćuju narod.
Tako otprilike kaže dr Zoran Milivojević i dodaje da je tek ona zaljubljenost negacija ljubavi.
To me uvek podseti na čuveni film „Društvo mrtvih pesnika“, kada staromodni profesor književnosti đacima objašnjava kako se matematički meri koliko vredi jedna pesma.
Dakle, kada tu "nepostojeću zaljubljenost" stavite na kantar, on ni da makne ne bi li makar zabeležio neki pomak u tim merama "vrednih ljudskih osećanja". 
Dakle, ništa od te naše zaljubljenosti u ovom dobu merljivog realnog  kapitalizma.

E dobro, sada bih želeo da posvetim par reči u odbranu zaljubljenih i ljubavi, čisto da ih makar neko zaštiti u ovo vreme „vukova realnosti“ i egzaktnih vrednosti koje su nas potpuno obezvredile. 
Da se odmah razumemo, ne želim da branim onu „prihvatljivu“ ljubav što organizuju tetke i strine, a koja se šnjaderskim metrom meri tri puta pre nego se preseče. Ja bih par reči o onoj koja se teško opisuje, a lako oseća i gotovo nikada ne zaboravlja. 
Može?
U redu. Koliko znate onih  koji su do sada uspešno uvežbali da se zaljubljuju i vole? To ne bi trebalo da bude suviše teško, ako je u pitanju neko „holivudsko“ osećanje.
Da li to zaljubljivanje možemo da planiramo pa da se onda bar lepo pripremimo kako bismo ga potpuno spremno dočekali? Ni to? 
Stvari se pomalo komplikuju izgleda, no polako.
Da se razumemo, pričam o zaljubljenosti u drugu osobu, a ne u kuću, kola, račun u banci ili nešto materijalno opipljivo.
Da li ste nekada osetili one leptiriće u stomaku ili tremu od same činjenice da trebate da vidite nju ili njega ili barem da im čujete glas? Jeste? 
Pri tom niste prethodno vežbali i pripremali se za to? 
Da, svakako interesantno koliko nespremno nastupamo u takvim trenucima. Toliko da bih skoro sa sigurnošću rekao da je to poprilično spontano dešavanje negde u nama, ali da ne brzam sa zaključkom.
Da li se i vama čini da se to dogodi ili ne dogodi? 
To sada baš komplikuje stvari. Žao mi je tetke i strine, ostaće bez posla po svoj prilici.
I sada dolazimo do situacije da sve ono lepo i spontano što se  dogodi, i protrese vas iz sve snage i pokaže vam da ste živi, neko bi da vam oduzme u zamenu za par racionalnih saveta. 
Ne znam za vas, ali ja bih uvek pre rizikovao nego prepustio stvari tetki da ih odradi do kraja. 
Čak i da je dr Milivojević lično savetovao i strinu i tetku.
A ako me ipak pitate zašto? I na to pitanje sam spremio neki odgovor.
Mislite li da je Mika Antić bio lažov i budala? Da li je Šantić baš iz dosade ceo svoj život poklonio jednoj Emini? Hajde danas da se neko u ova haška vremena zaljubi u Eminu? Iracionalno skroz jel da? Onaj idiot Crnjanski prodade kuću u Pančevu pa za Vidom u Pariz. Budala? A i ono dvoje, Tatjana i Onjegin, Romeo i Julija, sve neki čudaci koji traju vekovima. 
I nigde u podacima o njima ja ne nađoh bar neku strinu.
I onda ako prestanete da se radujete toj zaljubljenosti i baš toj ljubavi, neuračunljivoj i prekorenoj od mnogih, kako ćete se buditi jutrima i čemu ćete se nadati?
Za čim ćete tragati?
Kada dođe i onaj poslednji trenutak čega ćete se setiti? 
Zaljubljenosti i poljubaca sa voljenom osobom ili miraza i tetaka i strina koje su provodadžisale? 
Da se ne lažemo, ipak su Jelena Trojanska i Paris malo stariji od kamera iz Holivuda i poema od pre vek i po. 
Naravno, ljubav nije laka i uvek se tu pojavi i neki konj, makar i trojanski da smeta, ali i to je delić iste magije.
Razmislite da li je ipak čovek racionalno ili iracionalno biće? 
Bojim se da je baš u tolikoj meri racionalan odavno bi nestao. Konačno ako nam ovi današnji „trgovci“, svim i svačim, ukradu i leptiriće i sunčana jutra, i baš onaj šum morskih talasa uz baš onu blesavu mesečinu koja greje, pa šta će nam ostati od života?
Zato ne brinite, slobodno se zaljubite, uživajte i patite, smejte se i plačite, samo nemojte odstatirati život pored svih tih posebnih stvari koje čekaju da se baš vama dogode, jer u vašem životu vi ste glavna uloga. Sve uradite kako želite, samo nemojte da ne probate da živite baš kako želite.