петак, 29. јул 2016.

Izdao si Đole Srbiju!

Razmišljam danas nešto koja bi to nama omiljena reč bila u srpskom jeziku i kako god da pristupim ovom pitanju nekako dolazim isključivo do jedne reči.
Izdajnik.
Priznajem na razmišljanje me je naterala haranga koja se poslednjih dana vodi protiv Đoleta Balaševića i dok pokušavam da proniknem u elemente njegovog „antipatriotskog čina“, hteo ne hteo, poredim ga sa potvrđenim „patriotama“ čiji se rodoljublje u ovom narodu ne dovodi u pitanje.

Da se razumemo, dokazani srbofil i potvrđeni srpski rodoljub gospodin Vučićević, urednik „Informera“, razapeo je na krst Balaševiča pošto će pomenuti umetnik  izdati Srbiju i srpski narod, a kada se narod i Srbija tako zajedno navedu onda to tek ima izuzetnu težinu, jer će 4. avgusta svirati u pulskoj areni. 

Pula kao mesto najljućih istorijskih okršaja Hrvta i Srba nije slučajno izabrana i jasno je da činjenica da se ta izdaja priprema baš u „areni“predstavlja krunski dokaz ovog prljavog čina. Samom činu izdaje prisustvovaće hiljade Hrvata zakrvavljenih očiju, dok budu brisali suze sećajući se nekih lepših i nežnijih vremena, a poneko će upaliti i upaljač kako bi u pulskoj noći poklonio nekoliko minuta nekoj bivšoj devojci koju je možda grlio uz pesme ovog zlog čoveka.
Jasno je, izdaja par excellence.
Dok svo to zlo bude trajalo Balašević će, možete misliti, pevati sve sa onim njegovim poznatim ciničnim osmehom u uglu usana... 
Ovde nikako ne treba zenemariti činjenicu da nije isključeno da ovom piru prisustvuju i neki Slovenci, Bosanci i svakako srpska Peta kolona.
A Srbija i srpski narod, naravno, mu to nikada oprostiti neće. 
I ne trebaju.
Ne trebaju jer je sve vreme devedesetih godina bio ovde i sa nama delio ružičastu svakodnevnicu sa pink kanala, jer su mu deca rasla u ovoj zemlji, baš kao i mi, jer je donirao novac za dečiju bolnicu sa skoro svakog koncerta u Sava Centru tih godina, jer i danas sedi u svom Novom Sadu i ostao je isti onaj Đole „kao kada se Braca osamn’este vrn’o sa dalekog fronta gde soldat je biv’o“ i „sloven je belac, solobodan strelac. 
Ta man’te se ljudi on je samo svoj.

Mislim da se bez pogovora možemo složiti da je najveći simbol srpstva i najbolji predstavnik Srbije danas u svetu Novak Đoković. Čovek koji je gotovo sigurno i najveći srpski sportista svih vremena. Neko ko je napravio uspeh u tenisu kao kada bi sada neki domaći fudbalski klub  godinama za redom osvajao Ligu Šampiona „prašeći“ Bajern, Real, Barsu, Mančester i sve ostale i to kad god naleti na njih .

Slažemo se?

E tu je sada problem što je nasjajniji među nama pre neku godinu, kada su mu u Kanadi rekli da je Hrvat, lakonski odgovorio „Nema veze, pa to je isto“. I svi smo bili ponosni na mudre reči dečka koji je imao tek nešto preko dvadeset godina. Učinilo nam se da se nazire svetlost razuma na kraju tunela ludila.

Zašto nam onda smeta „izdaja“ Balaševića, a prijala nam je Novakova rečenica?

Miloš Crnjanski, takođe jedan od velikih „izdajnika“, koji je ceo svoj život i delo posvetio Srbiji i ovom narodu, jednom prilikom je rekao „Vi znate, kod nas, kada se očevi mrze, svete se na deci, kada se voli devojka, pa ona neće, oduzima se, ako se može, penzija njenoj majci. Ko piše u slobodnom stihu glup je i lopov“
Dakle jasno je, „izdaja“ je samo maska za zavist, licemerje i neoproštene „grehe“ . 
Vlastito mišljenje nikada ovde nije bio na ceni, i to što je Balašević ustao u zaštitu svoje ćerke baš pred izbore teško se prašta.
Kako onda sa tim „izdajnikom“?
Nije komplikovan verujte, ko može neka pođe na koncert, uživaće kao i uvek. Upalite po neki upaljač i za nas koji bismo voleli da možemo, ali nećemo, biti u Puli te večeri koja će biti „biti ili ne biti“ za Srbiju.
Ako vas neko bude pitao zašto podržavate Đoleta?  Pa makar taj odgovor je jednostavan.

Ne lomite nam bagrenje, bez njih će nas vetrovi oduvati...

петак, 22. јул 2016.

Srbofrenija bolest najomiljenija

Svi znamo da je šizofrenija rascep ličnosti, i oni koji se bave psihijatrijom, a i oni koji rešavaju uktrštene reči. Svakako taj termin odavno nije nikakva tajna, međutim domaća verzija ovog poremećaja, prilagođena na današnje društvo u Srbiji, svakako zavređuje dodatnu pažnju.

Prvo ovaj poremećaj se ne odnosi na pojedinca već na kolektivnu svest. Usudio bih se da kažem da odlikuje i ostale narode na Balkanu, ali pošto želim da budem politički korektan moraću da se ograničim na „domaći teren“.



Kako sve to izgleda iz ugla nekoga ko pokušava nepristrasno, i sa strane da odgonetne o čemu je zapravo reč?

Srbi se uvek žale na nepravdu i čak i himna nam nosi naziv „Bože pravde“. Ipak, u realnosti ta pravda se manifestuje tako što nepravdu uočavamo do trenutka kada se mi sami ne nađemo u tom povlašćenom položaju koji kritikujemo. Kada se dočepamo te pozicije, kritika prestaje. Dakle, kada kažemo „On je lopov“ to nije zato što je to nešto što previše osuđujemo, već zato što nismo mi na njegovom mestu.

Zalažemo se za Kraljevinu Srbiju, ali mnogo volimo vreme Titove vladavine i sa nostalgijom ga se sećamo. Prestolonaslednik, iako naslednik kraljevske loze Karađorđevića, užasno nas nervira što ne zna srpski. Titovo nepoznavanje jezika nam nikada nije smetalo.

Kao jedan od najvećih problema prepoznajemo to što Novak Đoković ne plaća porez u Srbiji. Istovremeno niko od nas ne voli da plati ni kartu za gradski prevoz, ili bilo koji račun koji napravi recimo za komunalije tokom meseca.

Svi se predstavljamo kao veliki vernici i uglavnom negde po novčanicima nosimo ikone naših svetaca, ili poneki krst na lančiću oko vrata. Ko god nas pita mi smo „ljuti“ pravoslavci, mada nemamo problem da Svetog Nikolu slavimo mrsno i da psujemo Boga i sveštenstvo.

Ponosimo se našim slavnim precima, vojskom i bitkama koje su vojevali za slobodu Srbije, ali smo za ukidanje vojnog roka i diže nam se kosa na glavi pri pomenu istog.

Volimo naše slavne i velike pisce od Njegoša preko Andrića, Crnjanskog, do Bećkovića...ali ne volimo da čitamo, a ako baš moramo onda bismo nekog stranog autora.

Rusi su nam braća, ali samo kada nama odgovara i na način koji bismo mi voleli, dok Amerikance ne volimo ali prosto „gutamo“ sve što dolazi sa zapada.

Za Kosovo kažemo da je srce Srbije, ali niko ne želi da se preterano bori za njega. Sem eventualno retorički u nekoj predizbornoj kampanji.

Iako smo vrhunski u vaterpolu, košarci i odbojci uvek bismo radije sve pare dali za fudbal, u kom nikada ništa ne uradimo, nego za ove trofejne sportove.

Dok pričamo priče u kojima opisujemo koliko smo hrabri u stanju smo da jako dugo slušamo ili gledamo komšiju koji maltretira ženu, devojku ili decu. To su ipak njihove stvari.

Verujemo u blagodeti zdravog života, ali se ne odričemo pušenja, prejedanja i alkohola. I uvek smo pre spremni da poverujemo da umiremo od posledica neke svetske zavere nego od sopstvenih loših životnih navika.

I tako dok kupujemo diplome, beskrajno se čudimo zašto nam kažu da smo nestručni. Dok krademo svoju državu čudimo se zašto je ta država slaba, sa slabim institucijama u kojima mi sedimo.

Dok slušamo „Grand“ i gledamo rijalitije i dalje nam nije jasno zašto nam pozorišta i muzeji propadaju, a deca odrastaju suprotno vaspitana od onoga kako bismo želeli, ali sasvim u skladu sa onim kako se mi ponašamo.

I ništa nam tu nije jasno.

I dok to traje vređamo jedni druge jer smo isti, a ta nas slika o sebi samima jako nervira.

Ili što bi jedan vladika rekao „gleda majmun sebe u zrcalo“...a mi mu u znak zahvalnosti mauzolej napravismo da se i mrtav u grobu prevrće.


Mi to tako...srbofreno.

уторак, 05. јул 2016.

Lekar, pekar, apotekar...i naravno Džej

U leto 1997. godine sam u Londonu, prvi put, posetio svog dedu, sa očeve strane, koji je tamo živeo od napuštanja nemačkog logora Osnabrik, po završetku Drugog svetskog rata. Već u kasnim sedamdesetim godinama, iako poprilično vitalan, bivši gardijski oficir Kraljevine Jugoslavije, pokušavao je da, pišući pisma raznim uticajnim ljudima u Velikoj Britaniji i svetu, donekle objasni situaciju na Balkanu i činjenicu da demonizirani Srbi nisu jedini krivci za sve što se dešava. Iako negde svestan uzaludnosti te svoje misije on ipak nije odustajao u nadi da će se možda, makar malo, nešto izmeniti u politici koja je bila odavno pripremljena za ove prostore i Srbiju kao “glavni problem”.
Jednom prilikom, dok smo sedeli u dnevnoj sobi njegove kuće na Forest Hill-u, upitao sam ga nešto što mi se u tom trenutku činilo sasvim logično  “Zašto se sada ne vratiš u Srbiju?”. Na trenutak je spustio papire koje je preturao po rukama, pogledao me je, i sasvim mirno odgovorio “Ne mogu da se vratim, ja sam položio zakletvu kralju i otadžbini”. Trenutak tišine koji je potom usledio najbolje mi je potvrdio rečeno. Jednostavno nisam imao dodatno pitanje kojim bih pokušao da ga nagovorim da promeni svoju odluku. Zakletva je bila položena, reč data. Svoju suprugu i sina, mog oca, zvao je da dođu u Englesku nekoliko puta, finansijski ih je pomagao, koliko je mogao, u godinama koje su usledile posle rata, ali vratio se nije nikada. Zakletva je bila nešto što se nije moglo tek tako pogaziti.
Kada sam nekoliko godina kasnije i sam bio u prilici da polažem svečanu zakletvu o stupanju u lekarsku profesiju, u svečanoj sali Medicinskog fakulteta u ulici dr Subotića, setio sam se ovog događaja iz Londona. Iako od samog čina polaganja zakletve nisam imamo nikakvu tremu, sećanja koja su iskrsla u mojim mislima, a bila su vezana za onaj kratki razgovor u svetloj dnevnoj sobi u Londonu, učinila su da osetim izvesnu napetost pred događaj koji mi se, pomešan sa ovim sećanjima, ipak učinio dodatno važnim.
Sama ceremonija polaganja zakletve bila je poprilično obična, nekako bez posebnog nivoa i nekakve svečanosti. Sve se brzo završilo, salu smo napustili sa diplomama u kartonskim futrolama i već posle pola sata skoro da nikakvog posebnog osećanja važnosti u meni nije ni bilo.
Ponekad kada se setim, sada već pokojnog dede, koji je počiva na groblju u Londonu zapitam se da li je sve što je proživeo bilo vredno zakletve koju je dao. Tada shvatim da za njega sigurno jeste, i da je teško o tome suditi iz ove perspektive opšte poroznosti svih ljudskih vrednosti u kojoj živomo već decenijama, a mnogi od nas i čitave svoje živote.

Nošen takvim razmišljanjima jutros sam rešio da još jednom pročitam reči zakletve koju sam položio i pogledam još jednom kako sve to izgleda. Smejao sam se sigurno nekoliko dugih minuta podsetivši se još jednom koliko život ponekad ume da bude ironičan i apsurdan, svom svojom snagom.
Čitam lagano redove zakletve...brže ne bi bilo u redu za one koji imaju slab želudac... koji glase:
U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.”
Tu odmah zastanem, zamislim se na trenutak, u redu obećao sam da hoću i trudim se koliko god je to moguće. Ne odbijam nikoga ko traži savet, pomoć, vezu za neki pregled, činim i onima sa zdravstvenim osiguranjem i onima bez, jer humanost ne bi trebala da pravi razliku prema tome koliko zarađujete i da li ste u sistemu zdravstvenog osiguranja. Dakle, u redu, mislim da jesam svoj život “stavio u službu humanosti”. Da li je to humanost? To nisam siguran.

“Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.”
Prema nekoliko njih svakako, čak i mnogo više od toga jer su pored vrhunskih stručnih kvaliteta i pedagoških osobina pokazali i posebnu dozu ljudskosti. Te ljude definitivno nikada neću zaboraviti. Nažalost nema ih mnogo, možda pet. Ostali...zahvalnost prema njima nemam jer se nisu potrudili ni onoliko koliko su bili obavezni da učine kao predavači, prenosioci znanja i profesori. Poštovanja, možda još manje, posebno prema onima koji su to svoju ulogu koristili za jeftine viceve, nevešto šarmiranje koleginica ili kolega i lečenje frustracija donetih od kuće. Konačno, poštovanje se ipak stiče, zar ne? Kada sa ove vremenske distance pogledam unazad, to uopšte nije bila retka pojava. Kada sam izašao na ispit, jednom prilikom, poznati profesor me je upitao  “Odakle ste kolega?”, odgovoram “Iz Beograda”. Nastavlja sa pitanjem koje nema veze sa ispitom “Gde živite?”, kažem “ Na Novom Beogradu”. “Pre toga gde ste živeli?”, već ga gledam sa jasno primetnom grimasom na licu koja kaže “Kakve to veze ima?”, ali ipak odgovaram, “ U Balkanskoj ulici”. Tada konačno dolazimo do poente “Ah, bioskop “20 oktobar”, jeste li tamo išli da gledate porniće?”. Gledam ga bez ikakvog izraza na licu, on ne gleda mene, već koleginicu koja sedi pored, koja kako bi izbegla njegov pogled, gleda u pod. On se smeška, otac bi mogao da joj bude sigurno, za dedu “lomi se”. Poštovanje za takve...teško, a bilo ih je mnogo više od pet. Naspram onih mojih plemenitih i sjajnih pet, koje pamtim.

“Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.”
Nekoliko puta čitam ovu rečenicu. Savesno svakako, dostojanstveno...tu već ne mogu da budem siguran. Da li je dostojanstveno ukoliko čoveku koji jedva preživljava predložim lek koji jedino može da kupi u apoteci? Ili mu preporučim da ode i svoj pregled plati u privatnoj ordinaciji jer se  već mesecima “šeta” od lekara do lekara, a zdravstveno stanje mu je sve gore i gore? Ne znam. Voleo bih da mogu, ali dostojanstvo tu ne vidim.

“Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.”
Ovde se uvek setim jednog ledenog februarskog jutra, u istom onom dekanatu u ulici dr Subotića. Grejanja nema, devedesete, smrznuti čekamo profesora koji nam vodi vežbe. Dolazi čovek, podjednako smrznut kao i mi, ulazimo u učionicu, pitamo se da li da sedimo ili da stojeći održimo vežbe koliko je hladno. On nas gleda, gledamo mi njega. Na prozorima led. “Ko mene može da natera da mi vi, ili zdravlje nekoga čoveka bude prioritet kada ne mogu da prehranim decu kod kuće, i platim račune?”. Gledamo se. Ćutanje je odgovor. Potvrdan. Ko može? Niko.

“Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.“
Tabloidi su puni detalja „onih koji su nam se poverili“. O tome niko ne brine i nikoga nije briga. Na tome se zarađuje, dobro. Ako postoji stavka koju bi što pre trebalo izbrisati iz ove zakletve onda je to definitivno ova rečenica. Nažalost, sve češće i sami pacijenti prikrivaju svoje bolesti, nekada u strahu od gubitka radnog mesta, koje im zavisi od nemilosrdnog gazde, a nekada kako bi za sebe izvukli nekakvu korist. Kako bilo, u stvarnom životu ovaj deo zakletve više ne postoji. Nije izdržao test vremena u kome živimo.

“Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.”
Ovde “težište” problema nije na “održavanju” već je problem u tome što su “sile”, mogućnosti, da održimo čast, postale beskrajno slabe u poređenju sa “silama” kojima se suprotstavljaju. U jednom krajnje materijalnom, dehumanizovanom, partokratskom sistemu dečije naivno zvuči “čuvanje časti”. Od prvog trenutka kada zakoračite u svet koji vas okružuje to “čuvanje časti” vam najpre izgleda kao da pojasom nevinosti hoćete da sačuvate čednost neke drage vam devojke. Rezime je otprilike ovakav: svi vam se smeju, uključujući i nju, pojas ne funkcioniše, a nevinost odavno nije na ceni. Mnogo manje je nevinih na slobodi, nego onih drugih.

“Moje kolege će mi biti braća.” 
Ovo je sasvim prihvatljivo, posebno u Srbiji. Tu brat bratu oči vadi za najmanju  sitnicu, svađaju se, tuku pa čak i ubijaju oko sitnih interesa. U skladu sa tim starim srpskim običajem ova stavka zakletve je sasvim prihvatljiva, mada sam siguran da je Hipokrat mislio na sasvim suprotno značenje bratskih odnosa. Ovde smo to prilagodili sopstvenim navikama i ako nešto funkcioniše onda je to taj “bratski” odnos.

“U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.” 
I onda dolazimo do suštinske antiteze, punog kontrasta napisanom. Apsolutne sve nabrojano utiče na obavljanje “najhumanijeg posla na svetu”, i to na vrlo jednostavan način. Svi ovi pojmovi suštinski se mogu zameniti rečju “novac”. Iako zvanično besplatno, lečenje se plaća i to poprilično, jer ga plaćate najčešće duplo. Malo kroz izdvajanje za zdravstveno osiguranje, malo kroz sve to isto što ćete platiti u privatnoj praksi kako bi izbegli mogućnost da zaboravite šta čekate, dok čekate. Naravno, ukoliko dočekate.
“Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.”
Ovde bi svakako trebalo ubaciti još deo rečenice koji bi glasio “do samoga kraja”, jer tu pred kraj najviše i zapinje. Kada pređete sedamdeset godina starosti, odjednom ,kao nekim čudom, šta god da se dešava sa vašim zdravljem to postaje “nalaz u skladu sa godinama”. Sećam se tako, dok sam još bio student, i kada sam poveo dedu kod lekara, jer je imao vrtoglavice od kojih nije mogao da stoji na nogama, profesor u eminentnoj domaćoj zdravstvenoj ustanovi je napisao “nalaz u skladu sa godinama”. Kada sam ga pitao koje su to godine kada je normalno da ne možete da stojite odgovorio mi je da žuri na predavanje. Sećam se da sam tada pomislio kako se nadam da neće studentima tog dana držati predavanje o zdravstvenom stanju pacijenata koje je “u skladu sa godinama”.

“I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.”
Ma ne, ovaj kraj je sada postao sasvim besmislen. Heroji više ne postoje. Ovakve stvari se sada rešavaju dogovorom, na nekom prijatnom mestu, u prijatnom ambijentu sa puno razumevanja i gde su sve opcije u igri. Tu niko nikome više ne preti, niti ko želi da se izlaže opasnosti zbog nekakve humanosti. Zbog reči koju je izmislio neko još pre toliko vremena, a koju smo praktično svi zaboravili. I konačno zašto bi baš lekari bili humani u društvu u kome niko to više nije. Slažem se, položili smo zakletvu, ali nisu to one zakletve kao što je moj deda polagao. Konačno koliko ih se samo zaklelo da će braniti SFRJ pa... Ovo je više bio folklor, za rodbinu, slikanje i malo da se pothrani sujeta. Ne verujte meni, posmatrajte stvaran svet oko sebe...i na kraju ide završna rečenica zakletve i ovog mog teksta. Mislite o tome.


“Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.”