понедељак, 28. новембар 2016.

Hasta siempre ili Pomo'z Bog


Umro je Fidel Kastro.
Prošlo je nešto više od tri dana kako je ova vest obišla zemljinu kuglu i od tada smo svedoci  najrazličitih reakcija javnosti, od otvorenog radovanja u Majamiju do višednevnih „Dana žalosti“ na Kubi.
Kubanci sigurno imaju pravo i na jednu i na drugu krajnost u svojim osećanjima.
Ono što me je ipak posebno fasciniralo su domaći „stručnjaci opšte prakse“, od samozvanih „gurua“ sa socijalnih mreža, preko blogera svih vrsta pa do najjednostavnijih fašista iz hobija. 
Svi redom osuđuju „diktatora“ i slave njegovu smrt.
Prvo, slaviti bilo čiju smrt, braćo pravoslavci i ateisti-naučnici, blago rečeno je nevaspitano.
Drugo, pre nego što ste krenuli da nevešto reprodukujete vesti CNN-a i ostalih „nepristasnih“ medija trebalo je samo da se podsetite nekoliko "sitnih" detalja.
Kuba je pre dolaska Kastra, pod diktaturom Batiste, bila obična američka kockarnica optočena lepim ženama, gde su bogati Ameri mogli uvek da se zabave po ne tako visokim cenama.
Procene su da je Batista za vreme svoje vladavine, a vladao je nepunu deceniju, likvidirao oko 20 000 ljudi koji su mu na bilo koji način bili pretnja. 
Direktno podržavan od strane Amerike i njenih tajnih službi Batista je sve što se moglo prodati na Kubi prepustio američkim korporacijama. Od šećerne trske, preko duvana, plaža, kockarnica, hotela do  južnog voća, rafinerija nafte i železnice.
Sa svojim dobrim prijateljem američkim mafijašem Majerom Lenskim tesno je sarađivao napravivši od Kube ključno mesto za tranzit narkotika.
I onda su se u tom „raju za život“ pojavili Fidel i Če.
Prvo su svrgli Batisu pa su onda u „Zalivu svinja“, kako dolikuje, dočekali invaziju koju su komšije Amerikanci organizovali.
I pobedili su i Batistu i Ujka Sema.
Batista je kao i svaki pravi diktator pobegao i kasnije skončao u Španiji, a Amerikanci su Kubi uveli „hermetičke sankcije“.
Vidim da sada gore pomenuti „stručnjaci opšte prakse“ lamentiraju nad tužnom sudbinom kubanskog naroda bez da igde napomenu kako do dana današnjeg te sankcije i dalje traju.
Sećate li se sankcija u Srbiji?
Da li možete da zamislite svoju zemlju kao mesto za jeftin provod i konzumaciju žena?
Da li možete da zamislite da vam strane firme pokupuju sve što iole vredi?
Da li možete da zamislite da radite za bedne plate dok mali broj bogataša uživa na vašoj grbači?
Da li možete da zamislite da se droga prodaje na svakom koraku?
Da li možete da zamislite marionetski režim i diktatora?
I onda da vam na kraju, pošto sve to zamislite, najviše zasmetaju Fidel i Če?
Mislim da je već prošao onaj minut do dvanaest da se zapitamo da li je sa nama sve u redu.
Da li uopšte više imamo kičmu koja bi trebala da nas drži uspravno?
Sudeći po komentarima na vest o smrti Fidela Kastra, sigurno nemamo.
I da ne zaboravim, ovaj tekst obavezno čitati uz pesmu „Comandante Che Guevara“...
Ako za to vreme ne osetite ništa to je pouzdan znak da ste mrtvi.
Hasta siempre braćo Srbi!




среда, 23. новембар 2016.

Zabranjeno za Novaka, Srbe i pse!


Ksenofobija – reč švedskog porekla koja označava snažnu iracionalnu mržnju prema strancima, njihovima vrednostima i običajima. 
Veoma često je koristi bivši švedski teniser, bivši sportista i bivši čovek, a zdušno prenose mnogi svetski mediji kada žele da podrže rasizam i šovinizam i omalovaže uspehe jednog od najboljih tenisera svih vremena, Novaka Đokovića.
Prema pouzdanim informacija u nedelju uveče u Londonu, Velika Britanija, jedan sportski komentator, nekada poznati sportista i teniser uhvaćen je u toaletu „O2“ arene kako po zidu crta „svastike“, nacističke simbole, i ispisuje „Serbe verbotten“,“Novak verbotten“. Kako ne bi došlo do velikog skandala,neprimerenog ovakvim priredbama „belog sporta“, organizatori su odlučili da identitet osobe ne objave.
Kasnije, pred sam početak meča između Novaka Đokovića i Endija Marija, švedski komentator Mat Vilander je na „Sky sport“-u izjavio da niko ne želi da Novak osvoji ovaj turnir sem možda par stotina Srba.

I poslao je jasnu poruku.
Jasnu poruku koju je prenela velika i ozbiljna medijska kuća „Sky“.
U čemu je veličina ovog problema?
Da li u tome što Vilander godinama otvoreno ne podnosi Novaka do nivoa ksenofobije?
Ne.
Da li u tome što je Vilander poručio da u sportu nije važno ko je bolji već šta neko od gledalaca ili drugih grupacija želi?
Ne.
Da li u tome što se već neko vreme šalju jasne poruke da je tenis zabava za odabrane miljenike zapadnog džet seta i da neki Srbin, ma koliko bio superioran, nema tu šta mnogo da traži?
Ne.
Problem je mnogo ozbiljniji od svega nabrojanog iako je i ovo do sada rečeno već sasvim dovoljno odvratno. Problem je što niko, i slovom niko, od zvaničnih institucija nije reagovao na ovaj ksenofobični ispad frustriranog čoveka koji je i sam nekada bio sportista.
Ni ATP, ni Međunarodni olimpijski komitet, niti bilo ko od velikih teniskih imena koje su ovo imale priliku da čuju, a čuli su svi.
I svi su otćutali. A ćutanje znači odobravanje.
Dakle Novak nije poželjan kao šampion ma koliko vrhunski majstor ovoga sporta bio. Nije poželjan jer nije interesantno bogatim zapadnim medijima, društvima i njihovim gledaocima da neki Srbin, iz male i siromašne zemlje, za koju mnogi i ne znaju gde je, bude prvi.
Nije poželjan bio ni „Džesi“ Ovens koji je na olimpijadi u Minhenu 1936. godine osvojio četiri zlatne medalje. Firer mu nije pružio ruku da čestita velikom šampionu. Američki predsednik mu nije čestitao, a atletski savez Amerike ga je na ceremoniju proslave doveo teretnim liftom jer je onaj drugi bio „samo za belce“.
Od tada je prošlo „samo“ 80 godina, sasvim dovoljno da bismo dobili novog Ovensa. Ovog puta nije tamne boje kože, ali je jednako nepoželjan i najbolje bi bilo da ne postoji.
Tako bi taj savršeni zapadni svet „objektivno“ uživao u majstorijama „svojih šampiona“ bez da im se tu meša neki nepotrebni balkanac, bez pedigrea i ruši predstavu o „idealnom svetu“ u kome nema mesta za one koji nisu po njihovoj volji.
Ako mislite da je sve ovo napisano preterano pokušajte da zamislite sličnu situaciju, a da se u njoj nalazi Federer, Nadal ili Mari. Teško zamislivo zar ne?
Da recimo Federer posle poraza na US Open-u od Marija kaže „Možda se tenis tako igra u njegovoj zemlji, Velikoj Britaniji, Engleskoj, Škotskoj...?“
Ne može se zamisliti zar ne?
E zato i imamo novog Ovensa, novu ksenofobiju i novi šovinizam i novi rasizam. Ili možda sve to nikada nije ni nestalo, samo su naivni poverovali da jeste. Ako se pretvaramo da ne postoji neće biti ništa bolje. Probali smo tako i sada gledamo rezultate.
Bodljikave žice su već uveliko u upotrebi, jasno je da se spremaju i žute trake oko ruke.
„Beli sport“ od nedelje uveče ima veliku mrlju.
Ime te mrlje je ili Vilander ili Novak.
Vreme je da se svetska javnost opredeli.

Peticija da ksenofobija usmerena protiv Novaka prestane
http://www.peticije24.com/signatures/za_prestanak_ksenofobinih_napada_na_novaka_okovia/


недеља, 13. новембар 2016.

Gluva Srbijo!

Zamislite Srbiju pre sto godina i jednog čuvenog profesora kriminalistke i doktora hemije koji je pošao iz svog bogatog doma u Švajcarskoj, sa nepunih četrdeset, kako bi se bavio istraživanjem zločina koje su počinili Nemci, Austorugari i Bugari nad civilnim stanovništvom u Srbiji.
Napustio je svoj udobni kabinet, lagodan život i sve što uz to ide,u jednoj zemlji poput Švajcarske početkom dvadesteg veka, kako bi na poziv ovdašnje vlade pomogao da se rasvetle ubistva nedužnih civila. Iz punog komfora pravo u balkansko blato.
I šta vidi kada njegova noga kroči u ovaj deo sveta?
Vidi hrabrost siromašnih, vidi deset na jednoga, vidi borbu Davida i Golijata, vidi srušene crkve, vidi rane ali ne čuje jauk, i vidi hrabre i jake žene koje ostaju za onima koji odlaze. Vidi buru i vatru koji šibaju preko ove plodne zemlje, vidi nestajanje i povratak jednog naroda. Solunski front. I sve to on prolazi rame uz rame sa vojnikom i seljakom.
I onda vidi mir.
„Mir“.
I dalje gleda.
Vidi profitere koji svoju decu vraćaju iz inostranstva. Vidi bogalje i sakate sa jedne i one koji kradu sa druge strane. Vidi političare koji se bogate ne grbači tog preživelog naroda. Vidi farsu gde god se okrene. Vidi obrise, a ne vidi suštinu. Vidi profesore koji ne uče studente već im prodaju knjige, vidi partijske agente u državnim službama, vidi nesposobni parlament, vidi Nemce i druge dojučerašnje neprijatelje kako bivaju dočekani kao najbolji prijatelji. Prijatelje ne vidi.
Ne vidi sećanje na žrtve, ne vidi poštovanje prema starijima, vidi omladinu koja ne prepoznaje vrednosti jer nema ko da je nauči, omladinu koja se ugledala na „skorojeviće, zabušante, zelenaše, ratne bogataše, sumnjive političare, zatrovane žudnjom za novcem“,  vidi gramzivost, pohlepu i otimačinu među „inteligencijom“ koja bi trebala da bude baš sve što nije. Vidi propast koja dolazi jer oni koji su bili poslednji za juriš prvi su sada kada treba da se prevari, ukrade, podmiti.
Deceniju i po kasnije ovaj čovek,čija je poslednja želja bila da mu se srce izvadi iz grudi i ostavi pored crkve na Kajmakčalanu, napisao je i knjigu koju je ostavio kao opomenu narodu koji je zavoleo da ne dozvoli da svojim greškama propadne i nestane,a da sve žrtve budu uzaludne.
I tu knjigu nazvao je „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe“.
A Srbi? Srbi gluvi. A Rajsa odavno nema, kao ni njegovog srca na Kajmakčalanu.
Srce je neko ukrao.
Poruke koje nam je ostavio niko nije čuo, a i ako jeste pravio se da nije.
Narednih devdeset godina od objavljivanja ove knjige, nastavili smo da radimo baš sve suprotno onome što nas je ovaj plemeniti Švajcarac savetovao.
I ipak se i dalje čudimo.
Da li smo išta promenili u svom ponašanju?
Da li je nešto drugačije od ovoga što je uvideo profesor Rajs pre skoro sto godina?
Ništa nismo uradili da se promenimo, gluvi smo i dalje.
Kada sam pisao o Novaku Đokoviću, dosta ljudi mi je uputilo sugestiju da ne treba da pišem „kao da su svi Srbi takvi i protiv Novaka“, a ja sam se i tada zapitao a kome se obraćao Arčibald Rajs?
Sigurno nije mislio na svakoga baš pojedinačno, mislio je na nas kao društvo. Mislio i bio silno nesrećan jer je od oduševljenje do potpune rezignacije stigao za samo nekoliko godina.
U svom testamentu ništa nije ostavio državi Srbiji, koju je 1918.godine  na konferenciji u „Kasini“ pozdravio govorom „Živela bemrtna Srbija!“.
Srce je ostavio na Kajmakčalanu.
I poruku...
„ Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda, Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se , međutim, brzo probuditi jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vašim rukama, blistava budućnost ili ponovno ropstvo!
Beograd, 1. juna 1928.“
I ostali smo gluvi.
  



недеља, 06. новембар 2016.

Sram te bilo Novače!

Prema pouzdanim informacijama pre dve večeri u Hejliju, državi Ajdaho, SAD, tamošnji komšiluk je prijavio remećenje javnog reda i mira, pošto je njihov sused na sav glas doživeo seriju orgazama gledajući prenos teniskog turnira u Parizu.
Incident je ubrzo izglađen jer se ispostavilo da je reč o bivšem švedskom teniseru Matsu Vilanderu koji nije uspeo da kanališe svoje “emocije”, dok je gledao meč između Novaka Đokovića i Marina Čilića. Na koji način je Vilander pristao da nadoknadi svojim komšijama pretrpljeni stres nije do kraja poznato.
Za Vilandera ovakvo ponašanje nije čudno, niti iznenađujuće znajući koliko ga je frustrirala višegodišnja dominacija Novaka Đokovića, koju često nije ni pokušavao da prikrije. Ono što ostavlja poprilično neprijatan utisak, iako ni to ne čudi previše, jeste neskriveno likovanje dela domaće javnosti i medija jer je Novak od juče drugi teniser sveta.
Mislim jasno je da Srbi imaju toliko velikana svetskog sporta pa im je ovaj Đokovićev pad došao kao uvreda i nešto ispod nivoa na kom su navikli da funkcionišu. Obzirom da smo neprikosnoveni šampioni u fudbalu, rukometu, košarci, odbojci i mnogim drugim sportovima razumljivo je da nas je Novak, ovom prilikom, obrukao i da mu ovaj postupak nikada neće biti oprošten.
Ima tu još razloga naravno, jer je krst zamenio amajlijom, jer ne plaća porez u Srbiji, a svi smo od usta odvajali ne bi li on postao neko i nešto u životu.
I sada nam ovako vraća.
Samo 126 nedelja, ili bezmalo dve i po godine provedene na prvom mestu, u verovatno najjačoj konkurenciji koju je svetski tenis ikada video, nisu bile dovoljne da zadovolje domaću javnost koja odavno sluti da se ovaj trenutak morao dogoditi.
Od početka su oni mudriji među nama znali da svaka, pa i ova Novakova, priča ima kraj. Da će pre ili kasnije doći i taj trenutak kada će biti drugi na svetu. Dakle odmah iza prvog, ali ne i prvi.
Za nas koji smo svi u životu dostigli maksimum, premalo.
I džaba 66 osvojenih turnira i 12 grand slam-ova, nama Srbima to ne znači ništa jer će jednom ipak doći kraj.
Poređenja radi gorepomenuti Vilander je osvojio samo pola od nabrojanog.
Jedan Goran Ivanišević, kome se i danas Hrvatska klanja, osvojio je jedan Wimbledon.
Novak tri.
Nama Srbima sve to ne znači ništa jer mi kada volimo volimo iz sve snage, kao fudbalere. Kada mrzimo onda mrzimo još jače, kao Novaka Đokovića.
I sada kada više nije prvi možemo da odahnemo.
Više nam ne smeta da li i gde plaća porez, da li je u istom hotelu sa Natašom Bekvalac, da li i šta nosi oko vrata i šta o tome misli Srpska pravoslavna crkva, kao i mi veliki Srbi koji retko idemo u crkvu ali praktikujemo pravoslavlje i turbo folk.
I sram neka te bude Novače što si nas noćima držao budne osvajajući sve što se moglo osvojiti, sram neka te bude što je pola sveta čulo za Srbiju samo jer je njeno ime stajalo pored tvog imena, sram neka te bude što je često bilo lakše ustati ujutro i raditi za bednu platu jer si prethodne večeri umorio Nadala ili pokvario frizuru Federeru. Sram neka te bude što si bio naš, a nije te bilo sramota da to kažeš.
Srami se što i sada kada ti je teško imaš nas koji ne umemo da cenimo sve ovo što si postigao.
Srami se jer je mene sramota od nas samih što smo takvi kakvi jesmo.
…i svi ćemo te opet kovati u zvezde i govoriti da smo znali da ćeš se vratiti kada ponovo počneš da osvajaš turnire.
Takvi smo mi Srbi.
Što bi rekao Crnjanski “Nigde se ne govori tako loše o nama kao kod nas samih”