недеља, 25. децембар 2016.

Jedno zrno nade za Novu godinu, molim...dečija porcija


Još nekoliko dana i dolazi nam Nova godina.

Mnoga deca će ispod svojih jelku zateći poklone koje su želeli da im donese Deda Mraz.

To je za decu uvek poseban dan, a i za nas odrasle to praznično vreme nosi sa sobom neke lepe uspomene i poneku skrivenu želju da nam se, nešto nama važno, ostvari u godini koja dolazi. Naravno mnogi vam to neće priznati jer je bez veze da u tim godinama priznaš da veruješ u Deda Mraza.

Ili za one sa ozbiljnijim pogledom na svet, da priznaš sebi da svoje životne planove zasnivaš na srećnom životnom obrtu koji bi ti mogao promeniti svakodnevnu realnost.

Priznali to ili ne svi se moramo složiti da u životu ipak mora postojati ono zrnce sreće neophodno  da sve bude kako treba. To je ono zrnce kada Novak pogodi vrh mreže, a loptica posle toga padne na stranu protivnika, kada Sale Đorđević pogodi trojku u poslednjoj sekundi meča, kada golman Bajerna umesto da izbije loptu, koja mu pada na ruku, loše interveniše i gurne je u sopstvenu mrežu.

Znam mnogi od vas će reći, ali to je sport u životu nije tako.

Možda ste u pravu, a možda samo koristite drugu reč za ono što ja nazivam srećom. Pomenuo sam samo neke upečatljive događaje koji su činili da veliki broj ljudi doživi nešto što zovemo srećom, da se obraduje.

Siguran sam i da je stjuardesa Vesna Vulović koja je preživela pad aviona sa deset hiljada metara verovala u neku vrstu sreće...

On što je kod sreće takođe interesantno jeste da sami jako puno možemo da učinimo da se drugi ljudi osećaju tako. Da budu zadovoljni, da im nekim gestom, postupkom pomognemo da imaju jednu brigu manje, jedan problem manje koji ih muči.

U današnje vreme kada su svi gotovo naviknuti na loše i ružne stvari „osmeh je ovde događaj“ ...citiraću Balaševića.

Sve ovo što sam do sada, ovom prilikom, napisao ima za cilj samo jedno.
Da pokušamo, zajedno, da učinimo nešto dobro za našu decu koja nemaju nikog drugog, od koga mogu da očekuju ono zrnce sreće, sem nas.

Po gradovima u Srbiji maturanti se odriču proslave maturske večeri i novca koji su spremili za tu priliku kako bi pomogli deci koja leže u bolnicama i očekuju da se dogodi njihova „Saletova trojka“, njihov „Noletov drop shot“, njihova „Zvezdina lopta“.

Za nekoliko prethodnih dana više desetina hiljada građana Beograda potpisalo je peticiju da se novac namenjen novogodišnjim proslavama u Beogradu, umesto za slavlje po ulicama, dodeli deci kojoj je neophodna pomoć.

Beograd će imati dve proslave, jednu će organizovati grad Beograd, drugu opština Novi Beograd. U trenutku kada svi štedimo i kada su smanjene plate i penzije mi ćemo, od našeg novca te večeri slaviti duplo. Pojaviće se naše „zvezde“ u punom sjaju da te večeri zabave one koji će na trgovima slaviti. Slavlje će trajati nekoliko sati i ponoviće se i naredne večeri.

Da li možemo bez te proslave koja nam se dešava svake godine?

Da li možemo da se prvog januara probudimo sa saznanjem da je novac namenjen slavlju otišao na drugo mesto koje će nekome spasiti život?

Da li možemo da tražimo da,  kada svi već štedimo, deo te štednje u novogodišnjoj noći ne ode u nekoliko sati muzike i vatrometa, već za decu koja čekaju svoju terapiju i broje sms poruke koje će im možda spasiti život?

Zašto prvog januara naše crkve ne bi otvorile svoja vrata i prikupljale priloge za tu istu deca, a uz to i sami od svojih sredstava pomogli ovu akciju?

Zašto ne bismo bili jedno u nameri da pomognemo onima kojima je pomoć najpotrebnija, da bi i dalje bili sa nama?

Konačno neka se svi odreknu svog honorara u te dve večeri pa možda odu kućama praznijeg novčanika, ali punog srca i duše sa saznanjem da neka deca i dalje žive zahvaljujući i njima.
Svako od nas može poslati sms i pomoći, ali ako to uradimo svi siguran sam da će ona loptica na mreži pasti na pravu stranu...samo moramo verovati u to i lopticu udariti jako da bi stigla gde treba...
Ja sam rešio da ostatak tiraža svoje knjige „potrošim“ baš u tu svrhu. Siguran sam da je to najbolja odluka ove godine...

Nadam se da će i drugi rešiti isto tako, jer naša odluka može spasiti mnoge koji se tome nadaju...

„Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu“ rekao je Miloš Crnjanski...
...bilo bi besmisleno bilo šta dodati.
...nadam se.

I peticija...



субота, 17. децембар 2016.

Omaž Dragutinu Todorčeviću...iz Futoga


Verujte hteo sam da postavim ovaj tekst još pre tri dana, ali sam rešio da ipak prođu specijalne emisije na „Pinku“ i „Prvoj“ pa kad ih "pusti" zaprepašćenost i počnu zvezde i zvezdice ponovo da „praše“ da onda popričamo kao ljudi.
Sećam se, mada sećanja polako blede, da  je nekada postojala zemlja u kojoj nije bilo sramota pomoći onome kome je pomoć potrebna. 
U istoj toj zemlji , nije bilo sramota ni zatražiti pomoć i zahvaliti se onome ko bi ti pomogao. 
Te zemlje više nema, a zajedno sa njom nestale su i te „besmislene navike“.
Pre nego što sam se doselio na Novi Beograd, sredinom osamdesetih, živeo sam u Balkanskoj ulici u centru grada.
Centar grada naglašavam jedino iz razloga što tuda dnevno prođe stvarno veliki broj ljudi...
I baš tu, na delu gde ravni deo ulice prelazi u strmi, bio je prolaz zgrade u kojoj sam stanovao. Izvinite na ovom uvodu koji je potrajao, ali evo dolazimo do suštine. Suština se zove Sabrija.
Sabrija.
On je sedeo na ulazu u pasaž, sa svojom kutijom za čišćenje cipela, i svakodnevno bio na usluzi drugovima i drugaricama koji su želeli da njihova obuća izgleda čisto ako bi se, kojim slučajem, posle duže šetnje isprljala.
Sabrija je tu sedeo i zimi i leti, i pamte ga generacije ljudi koje su u to vreme prolazile Balkanskom ulicom. Uveče pre nego što bi pošao kući uredno je pakovao svoje četke, krpe i imalin da bi ga sutradan čekalo sve spremno, baš onako kako je ostavio.
Nas,decu, su tada stariji učili da se javimo Sabriji i poželimo mu dobro jutro kada krenemo u školu. Neretko su mu drugarice iz komšiluka, koje su živele u zgradi ispred koje je radio Sabrija, slale doručak ili ručak. I sve to je bilo sasvim normalno.
Jedan običan čovek, radeći svoj obični posao provodio je godine na tom mestu i na neki način bio obeležje ulice koju pamtim iz ranog detinjstva. Nisam mu znao prezime, upamtio sam samo ime. Sabrija.
A onda su preko noći negde nestali drugovi i drugarice i došla gospoda. I gospođe, da se dame ne uvrede.
Isto tako preko noći je nestala i zemlja u kojoj sam porastao. Zamenila ju je neka druga koja je donela sa sobom i nova pravila.
U ovoj novoj zemlji sramota je da nemaš ali nije sramota da ukradeš.
Sramota je da pomogneš, ali nije sramota da maltretiraš slabijeg, ili slabiju da ispoštujem rodnu ravnopravnost.
Sramota je da kažeš hvala onome ko ti je pomogao, ali nije da opsuješ i pretiš. Prebiješ ili zapališ.
Sabrije više nema, a ni mesta gde bi taj mali čovek mogao da se smesti. Kada bi se kojim slučajem i pojavio privela bi ga komunalna policija jer ne plaća porez državi. Ako ga ne bi „dohvatili“ "komunalci" neko bi se već našao da mu pokrade, ili makar baci njegovu kutiju sa opremom za čišćenje cipela. Konačno ukoliko bi izbegao sve navedene „mogućnosti“ možda bi ga neki klinac zapalio čisto iz dosade jer ne bi imao šta da radi, pa bi mu „tako došlo“.
Da budem politički korektan za sada spaljuju samo u Novom Sadu, u Beogradu još nisu počeli. Ovde premlaćuju homoseksualce i ubiju ponekog glumca ako posumnjaju da je Rom.
I kada se to dogodi onda se svi nešto čudimo, prave se specijalne emisije i to traje par dana pa od ponedeljka sve po starom.
Neko je negde ozbiljno omanuo. 
I pored svih reformi, nevladinih organizacija, aktivizma, rodne i drugih ravnopravnosti činjenica je da su drugovi i drugarice stvorili daleko humanije i „more human friendly“ društvo nego svi ovi borci za ljudska prava , kojih tada ne beše, zajedno.
Sećam se da je svojevremeno na ulazu u Novi Sad stajala tabla na kojoj je pisalo „Novi Sad pitom grad“. Te table odavno nema. Sada tamo stoji klinac od dvanaest godina koji je zapalio čoveka poput Sabrije.
Ivo Andrić je jednom prilikom rekao: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete“.
Ivo Andrić naš jedini „nobelovac“.
Jedini.


субота, 10. децембар 2016.

Lili Marlen vrati se, sve ti je oprošteno...naturlische!


Šta obično radite oko pola sedam ujutro nedeljom?
Ja najčešće spavam, kao što verujem da čini i većina vas u to vreme.
Neko se možda vraća iz provoda ili ako ga baš muči nesanica kuva prvu jutarnju kafu.
Nedelja je i dan kada se odlazi u crkvu, na jutarnju liturgiju.
Nedeljom ljudi obično planiraju gde će sa porodicom otići na neki izlet, u šetnju posebno ukoliko je lep dan. Recimo u aprilu zna da bude lepih dana, prvih ljubavi i nekih slika koje se pamte za ceo život.
I Zdravko Čolić je otpevao jednu od najlepših ljubavnih pesama „April u Beogradu“ posvetivši je baš tom mesecu, baš aprilu.
Međutim nekada nedelja ujutro oko pola sedam zna da bude i nešto drugačija.
I te slike se pamte za ceo život. Ili bi barem trebalo da se pamte.
Takva je bila nedelja 6.aprila 1941. godine kada je u napadu nacističke vojske Trećeg Rajha srušeno 620 zgrada u Beogradu. Brojite samo na glas do 620 i umorićete se. 1600 zgrada je tesko oštećeno. Do 1600 ne morate ni da brojite.Tom prilikom je ubijeno izmedju dve i po i četiri hiljade ljudi, do temelja je srušena Narodna biblioteka u kojoj je izgorelo 350 000 knjiga među kojima i dela od neprocenjive vrednosti.To je bio napad na tadašnji Beograd , koji je imao nekoliko stotina hiljada stanovnika.
Bombardovana je Vaznesenjska crkva u vreme jutarnje liturgije.
Bombardovanje Beograda je izvršeno od strane 234 bombardera i 120 lovaca Nemačkog Luftvafea.
Avioni su poletali iz Beča, Arada i Graca.
Četiri stotine tona bombi je tog i narednog jutra bačeno na Beograd. Poneke i danas pronalaze kada preuređuju pojedine delove grada.
Sve je to urađeno bez objave rata, dok su ljudi, civili, uglavnom spavali.
Znate li gde su Jajinci?
Mesto na 11km od Avale, gde se pre rata nalazilo strelište vojske Kraljevine Jugoslavije na kom su nacističke trupe po ulasku u okupirani Beograd do kraja 1943. godine streljale više od 65 000 Srba, Jevreja i Roma.
„Topovske šupe“ na Autokomandi, „Sajmište“ na beogradskom sajmu, koji je bio jedan od najlepših objekata tog vremena, „Banjica“ u kasarni 18. pešadijskog puka i „Milišića ciglana“ na Zvezdari, to su bila četiri koncentraciona logora u urbanom delu glavnog grada.
To su bili jedini logori u Evropi koji su napravljeni u urbanom području jedne prestonice. Jedini. Dakle nigde više ničeg sličnog nije bilo.
Znate li šta je „Dušegupka“?
Pokretna gasna komora u kojoj su ubijani Jevreji u logoru na Sajmištu. U februaru 1942. vozilo marke Zaurer je direktno iz Berlina poslato u Beograd da bi se likvidiralo 8000 Jevreja i 500 komunista iz logora „Sajmište“ i „Banjica“. General Ler je Adolfa Hitlera lično izvestio, prema obaveštenju koje je dobio od predsednika vlade Nedića „da je jevrejsko pitanje u Srbiji rešeno“.
U logoru na Banjici je ubijen i Milutin Ivković, kapiten reprezentacije Jugoslavije koja je u Montevideu osvojila treće mesto na Svetskom prvenstvu u fudbalu.
Znate li gde su Šumarice kod Kragujevca?
Tu je 21. oktobra 1941. godine streljano preko 2400 ljudi od čega 300 đaka, šegrta i zanatlija. Streljana su deca od 10 do 15 godina. U streljanjima narednih dana je ubijeno još oko 400 ljudi. Posle je napisana i„Krvava bajka“. Ako znate o čemu pričam.
Znate li gde je Osnabrik?
Grad u Nemačkoj, savezna država Južna Saksonija. Tu je oformljen oficirski  logor 6-C za oficire Kraljevine Jugoslavije, njih oko 5000 među kojima je bio i Stanislav Vinaver, Oto Bihalji Merin, Milan Bogdanović i drugi. Tamo mi je bio deda sa tatine strane. Sa majčine strane dvojica deda su poginuli, jedan na Pljevljima, a drugi kod Karlovca.
E sada kada imamo  malo bolju sliku kako je izgledalo to nedeljno jutro i dani nakon toga, onda zamislite i sledeće. U okupranom Beogradu , Radio Beograd se pretvara u  Soldatensender Belgrad tj Vojni radio Beograd na kome se svake večeri emituje pesma “Lili Marlen”.
Svake večeri dok deportacije ubistva, zločini i okupacija i dalje traju.
Svake večeri dok preživeli sahranjuju najmilije.
Svake večeri dok ubijaju sto za jednoga.
Svake večeri dok se rasčišćavaju ruševine.
Svake večeri sa radija se čuje “Lili Marlen”, nežna ljubavna pesma” koja direktno dira u srce vojnike Vermahta dok širom Evrope i Jugoslavije uništavaju milione života. Dok čine nejveća zverstva u modernoj istoriji čovečanstva i brane Firera i Bundestag do poslednjeg deteta od 12 godina.
Pa gde su bila ta nežna osećanja da prekinu krug smrti i užasa koji su stvorili?
Koje saosećanje treba da ima žrtva prema svom dželatu?
Da li su milioni nastradalih u Istočnoj Evropi imali vremena i želje da razmišljaju o poetskom izrazu “Lili Marlen”, dok su im životi nestajali u plamenu koje su širile nacističke trupe?
Nisu.
Za sve te ljude ova pesma je ostala simbol stradanja i patnje, simbol smrti i tragedije.
Simbol nestajanja…bez obzira što je dirala u srce vojnike Vermahta.
Dirala toliko da nisu prestali da sprovode svoj krvavi pir sve do potpunog uništenja 1945. godine.
Kada vas vode na streljanje, ili kada ubijaju vaše najmilije, a usput pevuše najlepšu pesmu na svetu, da li osećate makar olakšanje ako baš ne stižete da se divite lepoti pesničkog izraza?
Siguran sam da ne.
Nemcima je bio zabranjen dolazak u Kragujevac dugo vremena posle rata. Izrael nije imao nikake diplomatske veze decenijama sa Nemačkom. Šta mislite zašto?
Zbog toga “Lili Marlen” ne sme da se svira u Beogradu, u Srbiji. 
I nije važno da li su turisti poručili pesmu ili su hteli da je odsviraju neki domaći svirači sa željom da dobiju bakšiš za svoje poltronstvo.
Poštovanje prema žrtvama koje su umirale od ruke vojske koju niko nije zvao ne dozvoljava nam da se ta pesma ovde čuje.
“U kući mrtvaca se ne peva” napisao je jednom Crnjanski, posebno se ne pevaju dželatove pesme.
Zato je kuvar Marko Orelj bitan. 
Jer je pokazao gde je linija preko koje se ne prelazi. Jer niko nema pravo da ne poštuje nevine žrtve. Bilo gde i bilo kada.
I ne tugujte za “Lili Marlen”, umesto toga otiđite i odnesite cveće ili upalite sveću na nekom od mesta zločina koje je počinila nemačka vojska dok je plakala za svojom decom, svojim ženama i devojkama, ali predano ubijala naše.  




недеља, 04. децембар 2016.

Popovi, vojni penzioner i ostali demoni...


U Srbiji postoji preko hiljadu manastira među kojima mnogi pripadaju delu svetske kulturne baštine i pod zaštitom su UNESCO-a. Vekovima su, baš ti manastiri i crkve bili mesto očuvanja i razvijanja kulture i pismenosti ovog naroda i mišljenja sam da ne može biti sporno ako se kaže da je često narod i duhovno i fizički  na ovim prostorim opstajao zahvaljujući baš toj, srpskoj svetosavskoj, crkvi.
Utkanost dela i života Svetog Save, vladike crnogorskog Njegoša, vladike Nikolaja Velimirovića, patrijarha Arsenija Čarnojevića i patrijarha Pavla u istoriju, kulturu i sudbinu ovog naroda nešto je o čemu gotovo da nema potrebe ni govoriti, jer bi objektivno bilo i nemoguće zamisliti srpski narod i njegovu kulturu bez pomenutih spomenika čovečnosti i mudrosti.
Na žalost, ovaj tekst nije o njima.
Šta se dogodi sa jednim narodom i njegovim duhovnim vođama, kada posle takve istorije i prošlosti dođe u situaciju poput ove danas?
U isto vreme, heroj prošle nedelje je bio pukovnik u penziji, koji je premijeru, na njegovu adresu u Nemanjinoj, vratio svih pet hiljada dinara pomoći za penzionere. Naglasio je da mu milostinja ne treba i da mu Vučić vrati preko tri stotine hiljada dinara koje mu je oteo za prethodne dve godine.
Jasno je da je pomenuti pukovnik u penziji imao više nego dobru penziju i da je ona takva ostala i posle umanjenja.
Od onih penzionera sa penzijom od po par stotina evra niko nije vratio novac u vladu, iako pošta dobro radi.
Da budem jasan, nemam ništa protiv vojnih penzionera i njihovih penzija. Jedino ne razumem zašto su im penzije toliko visoke kada su sve što su radili uradili pogrešno i ni jednu državu koju su branili nisu odbranili. Sada jedino ustaju da brane penzije.
Nekada je i to bilo drugačije.
Vojvoda Stepa Stepanović je svoju prvu penziju vratio sa zahtevom da se ona barem prepolovi jer je po njemu bila previsoka i nije želeo da ošteti državu. Dok ju je čuvao, Stepa je tu državu i sačuvao.
Nakon protesta vojske u novinama su se pojavili i komentari da je sramota da vojska protestvuje jer treba da deli sudbinu naroda koji je siromašan.
Jasno je da ni sudbina nije ista svima u Srbiji. Nekim „običnima“ je siromašna, dok je onima koji trebaju da brinu o duhovnosti ili su trebali da brinu o sigurnosti naroda sudbina bila „malo“ bogatija. Kako god bilo, ni jedni ni drugi nisu sačuvali ono što im je bilo povereno na čuvanje.
Nije potrebno da pročitate u novinama da je nekoliko svešte nika ovih dana „osveštalo“ noćni klub, da biste shvatili da nešto duboko i suštinski nije u redu sa duhovnošću onih koji bi o duhovnosti naroda trebali da misle.
Ako se Rastko odrekao prestola i svega što uz to ide, da bi svoj život posvetio duhovnim vrednostima, da li onda ovo što sada imamo prilike da vidimo, svuda oko nas, znači da je posle toliko vremena sve krenulo  unazad?
Koji je to put duhovni kojim učesnik rijalitija i urednik žute štampe prečicom stiže do patrijarha srpskog, dok „običan“ čovek ne može?
Koji su to duhovni kvaliteti koji njih izdvajaju od ostalog „stada“?
Kada je to došlo do greške u propagiranju duhovnih vrednosti ako vladika Nikolaj Velimirović u „Vojlovičkom stoslovu“ kaže:
„Ni sveštenik ni episkop ne smeju biti činovnici sa rangom, grupom, povišicama, unapređenjima. Birokratizam je veće zlo  za crkvu nego za državu. I sveštenik i episkop izdržavaće se od naroda...Brigu i odgvornost za imovinu crkvenu treba sveštenik da prepusti tutorima. Za sveštenika je najbolje da se sav preda duhovnoj delatnosti, da se sav istroši apostolskim trudom oko poverenog mu stada Božjega“
Dakle ništa Kawasaki, ništa „besna“ kola, ništa dvorci i palate, ništa noćni klubovi...
A šta onda ako nema ništa od toga?
Turci su na Vračaru 1594. godine spalili mošti Svetog Save, Austrougari su 1916.godine na Cetinju raskopali grob i rasuli kosti Petra II Petrovića Njegoša...svetlo nisu time uspeli da ugase.

Ipak u noćnom klubu svetlo mora da se priguši, zbog atmosfere. Izgleda da ćemo ga sami najlakše prigušiti...uz neki moderni „blagoslov“...dok „Neprijatelj prelazi reku!“ što bi rekao Bata Stojković.