субота, 17. децембар 2016.

Omaž Dragutinu Todorčeviću...iz Futoga


Verujte hteo sam da postavim ovaj tekst još pre tri dana, ali sam rešio da ipak prođu specijalne emisije na „Pinku“ i „Prvoj“ pa kad ih "pusti" zaprepašćenost i počnu zvezde i zvezdice ponovo da „praše“ da onda popričamo kao ljudi.
Sećam se, mada sećanja polako blede, da  je nekada postojala zemlja u kojoj nije bilo sramota pomoći onome kome je pomoć potrebna. 
U istoj toj zemlji , nije bilo sramota ni zatražiti pomoć i zahvaliti se onome ko bi ti pomogao. 
Te zemlje više nema, a zajedno sa njom nestale su i te „besmislene navike“.
Pre nego što sam se doselio na Novi Beograd, sredinom osamdesetih, živeo sam u Balkanskoj ulici u centru grada.
Centar grada naglašavam jedino iz razloga što tuda dnevno prođe stvarno veliki broj ljudi...
I baš tu, na delu gde ravni deo ulice prelazi u strmi, bio je prolaz zgrade u kojoj sam stanovao. Izvinite na ovom uvodu koji je potrajao, ali evo dolazimo do suštine. Suština se zove Sabrija.
Sabrija.
On je sedeo na ulazu u pasaž, sa svojom kutijom za čišćenje cipela, i svakodnevno bio na usluzi drugovima i drugaricama koji su želeli da njihova obuća izgleda čisto ako bi se, kojim slučajem, posle duže šetnje isprljala.
Sabrija je tu sedeo i zimi i leti, i pamte ga generacije ljudi koje su u to vreme prolazile Balkanskom ulicom. Uveče pre nego što bi pošao kući uredno je pakovao svoje četke, krpe i imalin da bi ga sutradan čekalo sve spremno, baš onako kako je ostavio.
Nas,decu, su tada stariji učili da se javimo Sabriji i poželimo mu dobro jutro kada krenemo u školu. Neretko su mu drugarice iz komšiluka, koje su živele u zgradi ispred koje je radio Sabrija, slale doručak ili ručak. I sve to je bilo sasvim normalno.
Jedan običan čovek, radeći svoj obični posao provodio je godine na tom mestu i na neki način bio obeležje ulice koju pamtim iz ranog detinjstva. Nisam mu znao prezime, upamtio sam samo ime. Sabrija.
A onda su preko noći negde nestali drugovi i drugarice i došla gospoda. I gospođe, da se dame ne uvrede.
Isto tako preko noći je nestala i zemlja u kojoj sam porastao. Zamenila ju je neka druga koja je donela sa sobom i nova pravila.
U ovoj novoj zemlji sramota je da nemaš ali nije sramota da ukradeš.
Sramota je da pomogneš, ali nije sramota da maltretiraš slabijeg, ili slabiju da ispoštujem rodnu ravnopravnost.
Sramota je da kažeš hvala onome ko ti je pomogao, ali nije da opsuješ i pretiš. Prebiješ ili zapališ.
Sabrije više nema, a ni mesta gde bi taj mali čovek mogao da se smesti. Kada bi se kojim slučajem i pojavio privela bi ga komunalna policija jer ne plaća porez državi. Ako ga ne bi „dohvatili“ "komunalci" neko bi se već našao da mu pokrade, ili makar baci njegovu kutiju sa opremom za čišćenje cipela. Konačno ukoliko bi izbegao sve navedene „mogućnosti“ možda bi ga neki klinac zapalio čisto iz dosade jer ne bi imao šta da radi, pa bi mu „tako došlo“.
Da budem politički korektan za sada spaljuju samo u Novom Sadu, u Beogradu još nisu počeli. Ovde premlaćuju homoseksualce i ubiju ponekog glumca ako posumnjaju da je Rom.
I kada se to dogodi onda se svi nešto čudimo, prave se specijalne emisije i to traje par dana pa od ponedeljka sve po starom.
Neko je negde ozbiljno omanuo. 
I pored svih reformi, nevladinih organizacija, aktivizma, rodne i drugih ravnopravnosti činjenica je da su drugovi i drugarice stvorili daleko humanije i „more human friendly“ društvo nego svi ovi borci za ljudska prava , kojih tada ne beše, zajedno.
Sećam se da je svojevremeno na ulazu u Novi Sad stajala tabla na kojoj je pisalo „Novi Sad pitom grad“. Te table odavno nema. Sada tamo stoji klinac od dvanaest godina koji je zapalio čoveka poput Sabrije.
Ivo Andrić je jednom prilikom rekao: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete“.
Ivo Andrić naš jedini „nobelovac“.
Jedini.


Нема коментара:

Постави коментар